Просветни гласник

120

ПРОСВЕТНП ГЛАСНИК

Давидовића. тадашњег Министра Просвете, који је желео да и лично види српске ђаке у француским школама. Као искрен пријатељ, г. Мулен је сматрао за потребно да изнесе и извесне слабе стране наших ђака, на чему му не смемо замерити; шта више, ја га због тога још више ценим. Не само ми, већ и сви, па и најкултурнији народи имају својих добрих и рђавих страна, више или мање, и оне се појављују у разним облицима. Све старешине завода у својим извештајима слажу се у изношењу скоро истих врлина, као и истих мана, наших ђака: то значи да су оне опште. Највећа тешкоћа била је у навикавању наших ђака на интернатски живот и дисциплину. Код нас ђаци живе једним веома слободним животом, и независно; свега у два завода у Србији, и то од скора, постоји интернатско уређење (Богословија Св. Саве у Београду и Учитељска Школа у Јагодини), и једина врста интерната код нас јесге касарна, са нарочитим уређењем и дисциплином. Од 1912, од кад су почели ратови, кад су родитељи и старији били у војсци, нрофесори и учитељи тако исто, школе нередовно или никако радиле, деца, остављена готово увек слабој мајци и улици, живела су специјалним животом, радећи самостално, и развијајући се независно, тако да се код њих створио један нарочити менталитет, потенциран доцније страшним избегличким животом, где рђави примери ни најмање нису оскудевали. Затим долази живот у војсци која је у одступању и кад свако криви и чини одговорним свакога. Ето после таког жИвота, нередовног и распојасеног, за пуне четири године, долазе наши ђаци, са доста рђавих навика, у јединствено лепо уређене француске интернате, и покушавају да и у њима продуже ранији начин живота. Колике су и какве су тешкоће биле док се ђаци нису навикли на интернатски живот, то знају старешине француских завода и ми, српски професори, којима је судбина доделила да проживимо у зрело и старо доба животом француских сирвејана и репетитора .. . Французи налазе да наши ђаци уживају претерано велике слободе за њихово доба и узраст и да је наше опхођење са њима поп р1из ићга демократско. Г. Мулен наводи изостајање са часова учења, гласно разговарање у учионицама, пушење, нечување одела и обуће, прилично трошење новца, и т. д.; даље се жали како су се извесни ученици испочетка прилично туђили и издвајали, служећи се и сувише матерњим језиком, што је доцније отклоњено, тако да се у игри није могао разликовати Србин од Француза. Интересантно је да су се пријатељски односи брже развили између ученика него између ученица. Износећи мане, г. Мулен не престаје да износи и даље добре стране: наши ђаци су учтиви, пажљиви према старијим, према женама, помажу у домаћем и пољском раду код својих домаћина, поздрављају учтиво, одушевљавају се брзо, машта им је бујна, воле песму, игру, спортове, цркву, патриоте су, пишу приче, песме, критике, дефилују при раздавању ордења и диплома 14 јула, учествују при свим патриотским манифеста-