Просветни гласник

164

Просветни Гласник

никада интересовање за предмет није било јаче него на тим семинарским часовима, нити се кадгод могло више научити о писменим саставима но тада. У млађим разредима, у петом и шестом, већ није било могућно постићи тако велики успех. Слабије се учествовало у дискусији и мање се интересовања показивало за тему. Онда сам ја морала захтевати да свака ученица ради сваки семинарски задатак, а да читају само оне које случајно прозовем на часу. Увек су међутим неке рачунале на срећу и долазиле у школу без ичега. Најзад морало се удесити тако да свака предаје опширније израђен план рада, а потпуне задатке, за читање и дискусију, само по две ученице које одредим унапред. Планови се уносе у вежбанке где су и школски задаци, те ја увек могу контролисати јесу ли рађени, без обавезе да сваки пажљиво читам и поправљам. Сваки домаћи задатак има свога нарочитог референта, који га раније прегледа и на часу започиње дискусију. Ово је моје последње решење питања о домаћим задацима, и при томе^ћу вероватно остати догод од кога не научим или сама не пронађем штогод корисније и боље. На завршетку — јер сад је то на реду — свакако би ваљало мало подићи тон и јаче нагласити оно што се у току предавања, на разним местима, предлагало као савременије и боље од ранијих схватања и начина рада. Међутим ја сам свуда у излагању узимала виши и сигурнији тон само при осуђивању онога што сматрам за рђаво; све нове, а за мене лично дакако и боље методе рада казивала сам некако тише и непоузданије, и саопштавала их више као прве покушаје и привремена решења која у току дискусије могу и да се преиначе, него као тезе које ће одмах и интегрално добити пуну санкцију овога Друштва. Зато ми ни овде у завршном делу предавања не изгледа згодно да узмем тон саветодавца и да тачку по тачку набрајам шта ми морамо чинити да бисмо писменој настави обезбедили потпун и трајан успех. Таква дефинитивна решења и правила увек се доносе на основу слободне дискусије и заједничкбг споразума, јер оно што ће да буде за све нас обавезно треба сарадњом свих нас и да се створи. Иначе, највише што сам ја лично могла да учиним и што ми ваљда нико нећв спорити, то је да покажем како су наше теме биле прилично оскудне, по мало застареле и више пута неприкладне за старије ђаке ; како задавање у. смислу упућивања у рад није свуда ни постојало, и како се при исправљању често изостављало управо најважније: активно учешће целога разреда. у послу коме би се посветио по читав један час. Остале, ситније констатације и.замерке, изнете у току предавања, није потребно опет да понављам, али бих свакако желела да се о њима води рачуна, и да се једанпут сви, колико год нас има што предајемо