Просветни гласник

182

Просветни Гласник

Тако су у осталом радили већина великих министара: де Вит и Колбер, филозофи као Декарт, Малбранш, Кант и Жуфруа, научари као Дарвин, уметници као Пусен, Иго, Зола, Карлајл. Ако их има који изгледа да су радили скоро без прекида као Литре, то је због тога што су они били упрегнути у један посао истраживања, редакције бележака и уређивања, сем ако нису хтели да нас преваре, као што изгледа да је радио Флобер. II Психолошки основи добре методе рада Ови принципи који су изведени из саме природе рада потврђени су и ближе одређени ако размислимо о психолошким основама једне добре методе рада. 1) Хотимична иажња је ретка и делује на махове; отуда сав напор воље треба да тежи томе да је управи и одржи. Овде су од огромне помоћи добре навике дисања, довитљивост да се искористе „јака стања", моћ речи и бележака да се прекину бесмислене асоциације идеја, уклоне фиксне идеје, да се управи дух на идеју о којој треба дубоко размишљати. 2) Исто тако, број наших знања је од мале важности. Треба стећи не једно „памћење као у базару", већ један згодан и практичан инструменат где су сви појмови на свом месту, где су успомене груписане око главних идеја које варирају према нашим дубоким тенденцијама, и где се све разноврснији односи васпостављају између тих успомена. Треба одлучно заборавити некорисио и уверити себе да иамћење птреба да буде хотимично сшварање, 3) У истом духу треба бирати наше лектире и управљати њима. Противно ономе што се понавлЈа сувише често, треба „не читати много, већ читати мало, и то само писце од велике вредиости". а) То је готово очигледно кад је реч о нашој професионалној формацији. За ученика филозофије биће довољно ако је потпуно савладао десетак најславнијих дела свију времена, ако има одважности да резимује главне ствари, да их проникне, да се ненрестано враћа на њих. б) Тек после тога и са пуно обазривости треба читати критичаре, и то под условом да човек сам критикује њихове коментаре. в) Још ређе и строже пробране и дубље асимиловане треба да су лектире за моралну формацију , оне „које се пуштају капља по капљу да се цеде у души". г) Што се тиче лектира ва разонођење, прибегавајмо само делима чија је репутација утврђена, не тражимо од њих какво вештачко раздражење, налик на оно које даје прича о неком злочину или смелој крађи, и будимо уверени да ћемо све мање осећати потребу за фриволним лектирама, ако волимо свој посао до те мере да направимо од њега центар нашег интелектуалног живота. 4) Г. Пајо не презире затим да уђе у сасвим техничке детаље о