Просветни гласник

Јавна Говорница

195

бурно одобравање збора, да ступају у заједничко друштво, које ће се звати: „Професорско друштво Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца". Делегати Хрватског и Словеначког Професорског Друштва дали су сличне изјаве, али са резервом. Тако је било, а ево како о томе пише г. Ристић: „Читаоци „Просветног Гласника" г—међу њима особено они који су, лане, учествовали на том незаборавимом скупу — сећају се резултата рада те скупштине. Они се сећају да су млађе генерације захтевале што скорије стварање једног јединог друштва југословенских средњешколских наставника. Млађим србијанским наставничким генерацијама изгледало је да су њихови старији другови — људи које су млађи веома ценили и као школске раднике и као јавне личности — криви, шта више, што та прошлогодишња скупштина није још тада била скупштина југословенских но само србијанских професора .. Признајем да ме овако схватање целе ствари од г. Миодрага Ристића јако изненађује, јер је њему, као учеснику на томе збору, врло добро познато да је предлог о уједињењу свих професорских друштава у једно једино једногласно примљен од целог збора Српског Професорског ДрупЈТва. У томе питању није било „старијих и млађих", како нас г. Ристић класификује. Исто тако г. Ристићу је познато, што је у осталом изнео и у овоме чланку, да је његово „Југословенско Професорско Друштво" рђаво прошло на прошлогодишњој скупштини у Загребу, јер је предлог да се образује заједничко друштво у коме ће досадашња друштва бити секције са својим правилима, имовином и делокругом рада - дакле потпуно самосталне — добио 80 гласова, а предлог за савез друштава 65. То је било онда, а кад је израђен нацрт заједничких правила са секцијама, онда је у Загребу дошло до расцепа у друштву. Победио ма ко, тамо ћемо имати два друштва. Утисци г. Ристића изражени у редовима: „Онај који пише ове редове — један од тадашњих млађих Ц- никад неће заборавити сву спонтаност, као и сву апсолутно неприпреману борбеност млађих, која је била више запрепашћење што то није унитарна скупштина, но што је била протест што је покрајинска", или су последица самообмане г. Ристића, или су изнети „за опсенити простоту". „Борбеност млађих" нити је била „спонтана" ни „неприпремана", него на против смшшвена и добро организована, само не да се образује „Југословенско Професорско Друштво", него да се узме у своје руке Српско Професорско Друштво, и да се његов рад скрене са свога досадашњег правца. Та нова Управа ни до данас није успела да питање о уједињењу крене са тачке на којој га је затекла кад је примила управу у своје руке. Д-Р с. П. СТЕВАНОВИЋ