Просветни гласник

196

ГТросветни Гласник

БЕЛЕШКЕ

Бдљшевишичке идеје о васаишању. — Као што је позпато, бољшевици се хвале да су ванредни васпигачи, и највише су горди на педагошки рад совјета, који је, нарочито, дело г-ђе Лењин и народног комесара Луначарског. Г-ђа Лењин је права теоретичарка нове педагошке школе. У француском часопису „Ге Соггезропс1ап{", г. Жан Макс објављује тим поводом једну врло документовану и врло интересаитну студију. Г-ђа Лењин држи да нова школа треба да има само један циљ: образовати „потпупе л>уде спремне у теорији и у пракси за сваковрстан физички и интелектуални рад, и кадре да створе један разуман, пун активносги, леп и весео друштвени живот". Г-ђа Лењин разликује четири епохе у настави: до седме године, забавишта, дечји вртови, где ће „свако, слободно и хармонично, развити своја чула, под лаким и далеким надзором"; од седме до дванаесте године, основна школа, где је посао учитеља да „пробуди код деце радост за продуктивним радом у заједници" ; од дванаесте до шеснаесте године, школа другога степена, у којој се „проучава друштвена средина и стиче схватање света"; најзад виша школа, која сиециалише позив и „развија осећање обавезе слободнога и кориснога рада, у сагласности с колективним потребама". Г-ђа Лењин је присталица дечјег 5е1 !-§оуегпшеп1:-а : ђаци се сами управљају и контролишу; свака школа треба да има свој специјални устав; ученици, удружени у одборе, држе опште састанке и раздељују између себе послове и дужности. Шта је све то дало у пракси, напорима Луначарскога? На Јасној Пољани, Толстојевом добру, створено је „царство деце". Више стотина деце груписано је ту да обрађује поља и живи у „дечјој републици" ; деца из вароши са севера и из центра концентрисана су на некадашњим аристократским имањима; има их 3000 у Зимској Палати и 2000 у Царском Селу; створено је 1021 дечјих вртова, 375 школа у слободном простору и две колоније са, укупно, више од 128000 деце. Циљ је ових педагошких покушаја совјетизма да се дође до потпуног преображаја породице. Комунистичко друштво треба да узме на себе искључиву бригу о старању деце, јер породица смета пролетерском напору ка слободи и слаби револуционарни дух. Како је социално васпитање камен темељац комунизма, дете треба да постане пошто пото „свесни комуниста". И, с друге стране, будући и жена има свој независан живот, „породица престаје да буде потреба за чланове који је сачињавају, као и за државу". Сарадња наставника и ученика. — Често се упућује прекор професорима, нарочито университетским, да имају са својим ученицима само обавезног додира на часовима, да не врше на њихову интелектуалну и моралну формацију сав утицај који би, по своме ауторитету, могли да врше. Тај би прекор био без основа кад би се сви професори угледали на пример који даје г. Арно (АгпаиШ), професор на Факултету Књижевности Университета у Поатје-у, у Француској. Г. Арно је ту скоро учинио Француском Институту једно врло интересантно саопштење о предмету: „Један нов начин приближења између професора и студената", изложивши у том рапорту метод којим се служи сам од пре двадесет