Просветни гласник

Кроз Стране Листове

251

носној Француској, над душама будућих поколења. Они су се уздигли сами собом на висину ове величанствене одговорности. Ми можемо бити сигурни да ће они бити бодри руковаоци наше очевине националних врлина и да ће, под њиховим надзором, деца која држе у својим малим рукама судбину земље постати достојни наших великих покојника. Ја нећу да истражујем, у овоме тренутку, какви треба да буду сутра основни принципи нове наставе. Можда је чак и сувише рано.да се са сигурношћу издвоје лекције које ће, у јавној настави, без сумње изићи из страшних догађаја чији смо били гледаоци. Али је већ сада очигледно да ће у земљи која је својим хероизмом уливала дивљење свету и која је, у очима свих народа, била заставник људскога права, васпитање сачувати одблесак истина које су сви грађани познали при бојној светлости. [Није могуће, на пример, да она света слога, чију је потребу Француска осетила пред непријатељем, не остави неког трага у настави. Деца ће научити довољно брзо сама собом шта ће их моћи раздвојити у животу. Докле год буду седела, једно поред другог, на школским клупама, учитељ ће им уливати, пре свега, осећања сагласности и братства. Он ће им показати, мање теоријским правилима но успоменом на скорашње догађаје, да је национална солидарност једна жива ствариост. Он неће више имати да тражи, у далеким историјама, слике моралне величине или дела оданости заједници. Он ће имати само да испитује свој властити живот и да пусти своје сећање да говори. У ономе што је видео, у ономе што је чуо, у ономе што је сам урадио, он ће наћи грађе за лепше приче него ли у свима легендама старог доба, „Та патриотска слога која се испољила, у часовима опасности, у толико узвишених подвига, учитељ зна боље него ико како се она доводи у сагласност с љубављу спрам човечанства. Он је констатовао својим личним искуством да је најбољи начин, за свакога од нас, да служимо своје ближње, служити најпре Француској, и да све оно што ојачава Француску користи цивилизацији. Нису само интереси Француске били у питању у последњем рату. Да смо ми били побеђени, правда би била побеђена с нама. Да смо ми били покорени, слобода би била угушена и људски дух би потпао у ропство... Немачка школа Анри Пирен, професор на Университету у Гану, у Белгији, заробљен за време рата, сакупио је, у једној малој немачкој вароши у којој је дуго боравио, занимљиве опаске о духу којим је прожета основна настава у Немачкој. Ми резимујемо овде један велики одломак његових бележака, објављених недавно у париској „Смотри два света" (Кеуие с1ез ОеихМопсЈез), под насловом „Успомене из ропства у Немачкој". Модерну Немачку карактерише чудна оскудица јавног духа. То се рбјашњава делом дугим вековима апсолутизма кроз које је она прошла; 17»