Просветни гласник

282

трајао четири године, од 4. до 20. године, јер се мора као принцип уважити да теоријска научна спрема не сме прелазити 20. годину, да би у практичан рад могли ступити еластични, за утиске примљиви појединци. Са становишта рационалнога економисања с духовним и телесним снагама и способностима не може се, у редовним приликама, допустити да млади људи до 24. или до 26. године падају на терет својим родитељима, односно друштву, и после се тога истом, када већ може бити нису довољно способни за асимилацију, примају продуктивна рада. Ако је у појединим струкама наставно градиво веома опсежно, то би се у тим научним гранама градиво могло бифуркацијом последњих година разделити у одговарајуће специјалне гране. 43 а зреле васпитнике од 20. до 24. године предвиђен је практичан рад већ у Школској Држави. Ови би могли радити као инструктори, учитељи, главни мајстори или управници, лекари и т. д., па добрим делом вршити и организациону службу. Тако би они могли својим радом Школској Држави, односно држави, враћати трошкове око издржавања и васпитања. Ако се Школском Државом добро управља, ако су јој на расположењу ваљане васпитне, наставне и управничке економске снаге, то мора она напредовати, и када буде једном у свом пуном раду, моћи ће и сама себе издржавати. Пошто би сви учитељи имали стан, храну и одело бесплатно, то би и издаци у новцу за државу били сасвим незнатни. Код свих послова, у врту, у пољу, или у радионици, морала би се чути реч педагогова, и педагог би морао, увек према узрасту васпитника, објашњавати им метод рада, оруђа, помоћна средства, упознавати их са сировим и израђеним продуктима, и при том расветљавати њихово постање, историјски развој, прераду и примену. Настава је с радом плоднија: кад се нешто учи и уједно и ради, лакше се памти, и успех је неупоредиво већи. За цео дневни распоред морају часови показивати богату наизменичност између духовнога и ручног рада, а рад мора бити прекидан игром и спортом. Сва наређења морају показивати љубав, пријатељство и старање за омлад-ину. Војна обавеза би била испуњена у самој Школској Држави без нарочитих издатака за државу. Вежбање би за то било изведено кроз две године, и то са спортом и игром, тако рећи аутоматски. Школска Држава са својом пространом организацијом имала би за задатак и да све у народу дремајуће таленте за времена открије и развије, а генијалну децу да доведе до највишега савршенства. Ово би последње развиће могло бити најуспешније постигнуто. у једном, рецимо