Просветни гласник

298

Просветни Гласник

ђује у својој књизи, а нарочито услед његовог великог и стварног искуства, ова је књига наишла у Енглеској на одушевљени пријем. Водећи стално рачуна о практици и примени, он није нарочити присталица једне од постојећих метода, што му омогућава да на сва питања гледа објективно, и да искористи разне познате светске ауторитете. Истина, он је један од поборника и покретача покрета који је ставио себи у дужност да обори стару, граматичарску методу у настави живих језика у Енглеској; и у томе је имао успеха. Бројелова књига о којој је реч подељена је у три одељка. Први, и најобимнији, има наслов: „Настава живих језика у нашим средњим иЈколама"; други : „Настава немачког језика у нашим средњим шкокама"; и трећи: „Спремање за наставнике живих језика". На крају има додатак: „Преглед књига потребних за наставника немачког језика". Ми ћемо се овом приликом задржати само на првом одељку Бројелове књиге. У почетку свога чланка „Настава живих језика у нашим средњим школама", Бројел наглашује потребу за реформу наставе живих језика, и на иитање како да се стање побољша, предлаже: 1.) Да се у школи посвети више времена изучавању живих језика2.) Да се ово време употреби са много више система, са нарочитим обзиром на васпитне потребе ученика, а не поглавито на захтеве извесних испита. Да се са модерним'језицима не поступа као са класичним, мртвим језицима. 3.) Да број ученика у разредима у којима се предају модерни језици, не буде велики, највише 20 до 25. Настава се има обављати у нарочитим учионицама, у којима би декорације биле, у колико је могућно више, карактеристичне по страну земљу. У свакој већој школи треба да буде најмање по једна учионица за немачки и једна за француски јевик , које би имале: велике зидне карте стране-земље, фотографије, слике, разне дописне карте са сликама, нортрете или бисте којих великих класичних писаца, збирке новца, застава, један фонограф, итд., као и добро снабдевену књижницу изабраних страних књига и часописа. 4.) Настава се има поверавати, у самом почетку, само потпуно спремним наставницима. При томе се мора водити нарочито рачуна о томе да се образовање једног наставника живог језика не свршава са његовим положеним дипломским испитом. 5.) Мора да буде више једнообразности у основним принципима методе која има да буде усвојена, као и у књигама које ће се читати у школи. Говорећи затим о методама наставе живих језика, Бројел констатује да досада ни у Енглеској, ни у другим земљама, није још пронађена једна „савршена метода". При избору ме.тоде он саветује наставнику да има у виду: