Просветни гласник

312

Просветни Гласник

Оно није само национално, оно је светско. У Женеви, организована је била прошле зиме, у аули Университета, серија сугестивних предавања о овоме предмету, и многобројна публика долазила је да слуша беседнике као Клапареда. Сви су они једнодушно прокламовали да садања школа нити буди интелигенције, нити ствара карактере, нити спрема за живот. Она закрчује младе мозгове несварљивим и непотребним материалом, она спречава слободну активност код детета и угушује у њему ону природну спонтаност тако драгоцену за учитеља који хоће да ошкрије своје ученике. И, ако садања школа не даје оно пгго је човек у праву да очекује од ње, то је због тога што је она извитоперена у својим принципима и у своме ходу циљем који јој је одређен, и који се састоји у томе да се спреми што је могуће већи број особа за испиш. Не треба се надати да ће се наћи на другом месту узрок дубокоме злу коме се тражи лек. Да, испит је највећи чепријатељ школе, препрека слободном развићу способности, сметња мирноме, интелигентном, уредном и плодном раду. Он деформише учење, уместо да га, као што се тврдило, регулише... За још дуго година, ми ћемо гледати тужан призор „како једна половина Француске изводи на испит другу њену половину". Закони интелектуалне производње Ф. Ментре испитује у једном чланку под горњим насловом, публикованом у „Филозофском прегледу" (Кеуие рћПозорМцие), у којим је годинама живота интектуална производња иајјача и даје пајтрајније плодове. Он мисли даможе тврдити да је „прерана зрелост нравило у области интелектуалнога стварања и да су позни генији изузетак". Та формула захтева, у осталом, извесна прецизирања. Пре свега, прерана зрелост није апсолутно сигурно обележје генија, и човек треба да се чува да суди о будућности једне интелигенције пре но што она прође кроз кризу пуберитета. Често такође, због рђавих прилика, „кандидати за генија ударају разним правцима", пре но што нађу свој пут. Ипак пада у очи да се стваралачка способност манифесгује обично пре зрелости. Дела се могу појавити и доцније: али је човек већ створио идеје од којих ће живети, и од двадесете године од прилике изгледа више мање да се заграђује у један затворен систем. Разни узроци могу објаснити зашто се манифестација ових идеја не показује понекад одмах. Ако се геније великих војсковођа обелодањује у главном зарана, ако се у области уметничкој и књижевној „ремек-дела тискају около двадесете године", разумеће се да се једно савршено дело, „које захтева у исти мах искуства и познавања заната", не може родити пре тридесете. Чак и капитални проналасци у механици падају обично у године између тридесете и четрдесет^. Било како му драго, Г. Ментре закључује на основу