Просветни гласник

316

Просветни Гласник

на штету свога здравља: она треба да има свој посао. Она ће бити врло корисна у области наставе, јавне помоћи и хигиене. Извесне друге кариере мо"ћи ће да се „феминишу". Требало би приуготовити „сагласност, сарадњу, а не збрку полова". Отуда та збрка не треба да постоји ни у васпитању. Признало се да ће настава имати да поправи неправду коју је чинила домаћем и материнском васпитању, да неће више маћијски поступати са радовима и вештинама чисто женским. Чак и у оном делу васпитања који је заједнички за оба пола, разлике треба да постоје. То је ствар „укуса, такта и психологије". Прави феминизам састоји се не у томе да се примора жена да наличи на човека, већ у томе да се „покушају пробудити и развити сви њени дарови, и да се она спреми за све своје дужности, оне од јуче и оне од сутра, ако их се роди нових за њу". Сушрашња школа Стара сколастика влада и данас готово неограничено у школама: дете не учи ни да види, ни да резонује, ни да суди: оно учи готово једино формуле и речи. Али новом друштву које се изграђује треба нов систем васпитања. Један француски учитељ овамо карактерише, у „Прегледу основне наставе" (Неуие сЈе Г епбеј^пешеп! рппшге), ту Нову Школу, пред којом старе методе неће наћи никакве милости: 1) Дете треба да оуде центар школе. Не треба више полазити од заостале и празне средине коју представља школска средина, већ од средине у којој се дете креће, од његовог сопственог живота. И из тог принципа произлази цела нова и научна педагогија. Програми ће се подесити према том животу и методе ће се инспирисати њиме. 2) Познавање деи ета је први услов правилне наставе. Рутина и емпиризам су и сувише владали у школи; данас се не може довољно истаћи вредност огнпте и дечје психологије и експерименталне педагогије. 3) Кад се детс буде боље аознавало, више ће се и волети; стварна п дубока љубав је неизбежна за добро васпитање. Васпитање треба да буде једно благо и стално посвећивање у ствари, једно искрено жртвовање самога себе; иосао учитељев као и лекарев захтева непрекидну оданост која се рађа из Лзубави спрам деце и из вере у свој посао. 4) Програми, довољно гипки да оставе наставницима широку инициативу, биће прилагођени снази детета, његовој средини, његовим потребама. Сва нова педагогија је у томе. Она осуђује превремену наставу, журбу, претерано развијање извесних предмета, затим замор и књишко учење. Она поставља проблем конкретне и професионалне наставе. Школа треба да буде ближа стварима: она треба да остави дете да се полако и сигурно прожме свим оним што представља ствгрни живот, за све предмете наставе, и нарочито за науке. Природне науке се не уче на