Просветни гласник

Кроз Стране Листове

315

говор; пазите на најмање појединости своје службе; јер су деца, још више но људи, предодређена да се моделишу према својој средини; љихов миметизам примењује се нарочито на директно примљена дела и стања, и школска вежбања могу да утичу мало по мало на дух и на понашање. Без сумње, ништа није примамљивије у наставничком послу до побудити и руководити ту чудну способност да се све прими и све асимилује. Младо дете, лаковерно од природе, не тражи друго но да се пусти водити: оно је сушто поверење, сушто поштовање. Његова покорност је једна добровољна покорност, не само покрета и речи, већ, као што се рекло, срца и духа. Али при свем том, ако наставник има права да се користи том иокорношћу, он има и дужност да је не злоупотреби; јер те учестане сугестије у стању су да затупе осетљивост, да депримирају интелигеицију, нарочито да атрофирају вољу. Ако он констатује код овога или онога ученика сувише пасивну покорност, он треба да се потруди да изазове реакције у којима ће се показати енергија и које ће допустити личности да постане свесна сама себе. Дух противречности и независности, све тежње за ослобођењем од јарма, далеко су од тога, нема сумње, да буду школске врлине. Али њих је лако угушити ако изгледа да су то само разне врсте бунтовнога духа. Ако се, на против, открију у њима прве манифестације обелодањене воље, онда треба поступати с њима, још не с обадрењем које би их распалшМ, већ с благошћу која их толерира. Васаитање девојака иосле рата Изгледа — каже, у резимеу, Г. Ремон Тамен, Ректор бордовске Академије, у „Смотри оба света" (Ре\<ие с!ез с!еих топс1ез), у чланку „Васпитање девојака после рата" — да нема заната ни кариера у које жене нису ушле за време рата. Анри Робер је рекао да је рат био за жене оно што је година 1789 била за људе. Доиста, данас једна жена може без стида мислити на то да зарађује свој насушни хлеб: рад „се прима и тражи и онде где би му се јуче претпоставила оскудица и сиротиња". Али треба пазиги да овај крај једне друштвене класе и једног извесног начина живота не буде у исти мах и „крај једнога пола". Наш народ треба да живи, а живети, то значи расти и множити се. Међутим, ако- се узме само један пример, међу женама које су се посветиле настави, статистике показују да су мајке у огромној мањини. „Колико ће времена требати, пита се г. Тамен, да се савлада та противречност између рада и материнства?" С друге стране, треба се сетити да има кариера које будућност расе забрањује женама. „Употреба жена у тегобним радовима значи назадак друштва", и то би био злочин „додати физичком трошењу људи трошење жена", Жена би могла да отима од човека његов посао тек ?!*