Просветни гласник

Различносги

321

У совјетским, бар у нижим школама, деца се несумњиво васпитавају у комунистичком духу. Тако је члан енглеске радничке делегације Гест, у своме извештају на седници Фабијанског друштва изнео да су деца коју је виђао на дечјим скуповима, у школама, дочекивала Енглезе комунистичким говорима, као одрасли, и да су тачно знала оне комунистичке истине које треба да зна сваки комунист. У школама се омладина васпитава, ако се уопште васпитава, у комунистичком духу. Приређују се свакојаке светковине с певањем револуционарних, највише комунистичких песама, позоришне представе, држе се одговарајући говори. Све то, наравно, оставља утисак на дечју психологију. Средња школа је у тако исто јадном стању. Потребно је напоменути да је сам стари наставнички кадар далеко од тога да буде на висини своје дужности. Наравно да и њега као и све у неколико оправдава глад и зима, али се ипак мора рећи да. наставници немају свести о нужности да се ради за децу. Професори не долазе на часове, или, ако дођу, седе у канцеларији, и деца морају по неколико пута да их зову на час (о томе су се жалиле саме ученице). Професори, на које се пре свих других почело сумњати, били су до сада најмање обезбеђени у погледу следовања. — Сем општег грађанског следовања они нису добијали ништа више, док су чиновници у совјетским надлештвима, уз своје обично следовање, добијали разне друге продукте. То их је приморавало да траже друге зараде, неко место у каквом совјетском надлештву, и да тако буду на служби цео дан, од 10 сати јутра до 10 сати вечера, што их је уз гладовање чинило потпуно неспособним за рад. Сем тога, школе се не греју, водоводне и канализационе цеви попрскале, као свугде, намештај из учионица још прошле године је употребљен на ложење пећи, уџбеника и писаћег материјала нема, настава се изводи усмено. Никаквог правилног занимања није било, деца су долазила у школу „да ручају", т. ј. да приме мајушни комадић хлеба и тањир посних шчи. У Москви је било 2 3 старе приватне гимназије (Репманова, Флерова), које су покушавале да раде нормалније, захваљујући тесној вези међу старим професорима, па и то не врло успешно. У Петрограду је ствар стајала нешто боље. Тамо је криза у дрвима била мања, а можда су и наставници савесније вршили свој посао. Интернати, који су заменили старе институте и склоништа, материјално су боље стајали: зграде су се грејале (већином грађом из порушених кућа), примали су најбоље намирнице, и кад управитељи не би крали, деца би се могла хранити сношљиво. Али овде има друга несрећа: прво, по речима самих професора који раде у тим интернатима, код деце се развија готованство, навика да живе на туђ рачун, и нека врста снобизма, својственог привилегованим школама, и, друго, сви који живе у интернатима заражени су тајним пороцима (велим то по речима човека који заслужује потпуно иоверење). У интернатима су смештена