Просветни гласник

330

Просветни Гласник

потребе су биле јадне и жалосне. Чак ни оне просте „пенџерли хартије" није било у довољној мери. 4 ) „Ми тадашњи ђаци, казује један савремени београдски ученик, да.би учили писати слова, узимали смо са зове лишће и на овом смо са чиодом избадали слова. Табле црне са легиштерима, по којима се рачуна и пише, ретко је који ђак имао, а онда у скоро почео је те табле доносити и продавати Михаило Дрвењак. Ни лењира нисмо имали да шпартамо прописе. Узели би какву дашчицу и с њом лењирисали. Најрадије смо узајмљивали од онога који је имао таблу, те с њом шпартали. Редак је био ђак који је имао федермесер, и због тога би се говорило: „Болан, тај има ведермесер". И тај би носио свој федермесер о врату у сашивеној од кајаса, што се данас каже, футроли. Пера су нам обично учитељи зарезивали, „два нама а треће њему"." 2 ) Кад је тако било у Београду, лако је замислити како је морало бити по варошима у унутрашњости Србије. 15 јануара 1817 год. пише из Шапца Стефан Живковић, Телемак, Вуку Караџићу: „Новина бих ти писао, али немам хартије". 3 ) Чак 10 јануара 1838 г. жали се Магистрат Окружја Пожаревачког Совету да у чаршији не може добити „у свако време кад му какве за писање хартије треба", а „кад се у ком дућану нађе, скупом ју ценом плаћа". 4 ) По селима од школских потреба мучно да се где што могло наћи. И ако ретке и врло оскудне, школе су у Србији биле уточиште чак и онима изван њених граница који су били жељни да се науче писмености. Поп Илија Церовић (рођен 1817 г.) из Лопижана, два часа северно од Сенице, учио је основну школу у селу Котражи у Драгачеву, „јер у оно време нигде није било ближе школе". 5 ) Због тога што су школе биле ретке, имућнији су људи доводили са стране својој деци учитеље у кућу, па су их ту хранили и уз то им давали плату. 6 ) И ови су учитељи били без квалификација и учитељством су се бавили да би имали од чега живети, обично до бољих прилика. Један од учитеља деце кнеза Јована Ђорђевића из Коцеља, које је он доводио у кућу из прека, примивши уговорену плату отворио је берберницу у Чачку, други је постао пандур код Јована Обреновића, трећи је ушао у кућу неке удовице у селу Мајдану и отпочео орати и копати као и остали сељаци, а четврти је отпочео трговати са својим ђаком, па га покрао и побегао као најординарнија варалица.') ') Сретсн Л. 11., 63; Вукова Иреписка I, 59. ' 2 ) Сретен Л. П., 63—64. 3 ) Вук, Преписка I, 59. 4 ) Државна Архива, Државни Савет, 1838. ») М. Ђ. Мплићевић, Поменик, 790. ") Око 1820 г. довео је Милутин Савић у своје село Гараше за сина Илију „из Срела неког Михаила Берисављевића, те почне дете учити књизи". После овога довео је учитеља Мпхаила Гашпаровића, „јер јавних школа није било нигде близу* (М. Г Б. Мплпћевић, Поменик, 94.) 7 ) М. Ђ. Милићевић, Кнез Милош у причама, 1891, 216—226.