Просветни гласник

128

Просветни Гласник

лнннје (?!) Место продужпшн ношу по шрајању шачком, писад каже да тачка ионећава (!) вредност ноте, и тако даље; 4. што ова књига, писана „поглавито за невање", ничим не хежи толе: да децу Ј 'пути у дарство музике певањем, заиста живим певањем на рационалној основи солФеђа, него се задржава на најбанаднијим теоретичарским и апстрактним објашњењима која ничему не служе. 5. што је по програму опширна, јер додирује и домен наставе клавира, што ни у коме случају не улази у наставу музичке теоријо. РеФерат г. Владимира Т. Ђорђевића гласи: Господин Стојачић је имао похвалну памеру да изради један „Кратак нреглед музичке теорије", који би се употребио у различитпм нашнм школама; али, одмах да кажем, изгледа да је његово схватање за овакве ствари било наивно, а његово знање недовољно. И ако је г. Стојачић „учитељ и оеиособљени хоровођа", те се могло претпоставити да има у довољној мери и методе у раду, и нознавања музичког градива за један елементарни преглед музичке теорије, намењене школи, читање његовог рукоииса показује да ствар стоји сасвим другојаче. Писање уџбеника из музике у иас је доста стара ствар п чини већ приличну литературу. Као што је бнло нриродно, јављали су се, по реду, све савршенији и бољи уџбенпци. Према томе, могло се очекивати да ће најновији уџбеник представљати синтезу опога што је најбоље у нас урађено на музичкнм уџбеницпма до данас; даље, рад на томе послу код странаца, и најзад, кратко искуство самога писца. Међутим, уџбеник г. Стојачића, и ако има, бар по Форми, излед једног катихизма музичке теорије, не представља такву синтезу. Он је намењен „ученицима основне школе У и VI разреда грађанске гимназије и учитељскв школе", како каже г. Стојачић у иредговору, алн се ни из далека неће њиме моћи послужитп нн наставници, поред свега унуства које им писац даје у предговору. Ученици се неће моћи њиме послужити, јер није граднво у њему изложено довољно јасно, ни довољно прегледно, ни довољно методски, ни довољно тачно, ни довољно српски. Наставници се неће моћп њиме послужпти, јер ће п саминималним искуством, сами, доћи до бољих путева како треба улазити у теорију музике, како треба распоређивати музнчко градиво и како га обрађпвати, но што су иутеви које г. Стојачпћ, врло неодређено и нејасно, препоручује. Нпје потребно прпказивати читав рукопис г. Стојачића, па да моје тврђење буде потпуно документовано. Довољно је да наведем само нрву страну, па ће се видети не само како г. Стојачпћ рђаво уводи ученике у посао, него и одсуство јасноће, прегледности, методпчности, тачности и правилности српскога језика. 1. Јасноћа. Госнодин Стојачић пита: „Како обележавамо мршве гласове?" Одговор му је иа то: „Мршве гласове обележавамо са нотама". Међутим ипгде дотле није речено шта су мртвн гласови. 2. Прегледносш. Одсутпост нрегледности је очевидна чим се погледа колико је нових, ученицима иепознатих ствари, стрнао само на једну страницу и којнм је то редом учинио: „тоорија музике", „уметничко певање," „иртви гласови," „ноте," „нотни систем," „кључ", разнс врсте нота; а да не помињем: „сопран," „алт," „мезосопран," „тенор" и т. д. Ко год има ма и најмањега појма о излагању музичкога уџбеничкога градива, знаће да се овим редом и оволиким градпвом само на једној страници не ствара прегледност, већ на против. 3. Мешоднчносш. Она је потпуно занемарена. У место да се од најелементарпијнх ствари у музици нрелази постепено у нове, мање елементарне, наслањајући излагања једна на друге, г. Стојачић прелазп с предмета на предмет, занемарујући органску везу мођу њпма. После питања: „Шта је теорија музике?" прелази на друго питањс независно од ирвога: „Колпко врсти имамо човечијег глаеа?" затим, на треће, независно од другога: „Како обележавамо мртве гласове"? најзад, на четврто: „Колико врста имамо оваквих нота?" независно од трећега питања, и тако даље, 4. Тачносш. И тачност је пишчева врло сумњива. На питање: „Шта називамо теоријом музике?" онодговара: „Теоријон музике називамо скуп свију оних нравила, која се на умешннчко певање односе ". Међутим теорија музике, као што цео свет зна, не односи се само на уметничко певање. Даље г. Стојачић каже: „Ноте су Јнацн, који показују како нам ваља гласове извађати." Међутим, ното су знацп којима бележимо тонове; нестон својим на лнннјском снсшему (израз којп је бољи и обичнији него нотни систем), оне ноказују висину тонова: обликом, пак, својим показују дужину тонова. 5. Српскн језж је врло рђав. Глагол је редовно на крају, нпр.: „Човечјег гласа имамо две врсте : женски и мушки глас. Женскн глас, ако је висок сопраном, а ако је низак (дубок), алтом; а ако није низак нп висок: мезосопраном назпвамо. Мушки глас, ако је висок: тенором; ако је ннзак (дубок): басом; а ако није ни низак ни висок: баритоном назнвамо*. — „Мртве гласове обележавамо са нотама; „шеснаестину", „оваковнх". Језик је још и недоследаи: „Колико врста" и „колико врсти", и тако даље. Оволико само о првој страннци рукопиеа. ,Та сам, међутнм, имао стрпљења да прочитам цео рукоиис, и што еам више улазио у њвги, све сам више налазио да се врсте погрешака са прве стране гомилају и рукоппс чнне