Просветни гласник

344

Просветни Гласник

настава даје опште образовање поред припремања за стручне студије; док више школе дају методе и уводе у самосталан рад на науци чистој или примењеној, дотле средња школа има да ствара човека. И стога је врло важно да за гимназију не смеју постојати ђаци већ збир ичдивидуа, за наставника не сме постојати разред већ збир индивидуа, чијем социјално-моралном и информативно-стручном сазревању он треба искрено и предано да помогне, улазећи у овај тежак посао са много свесне добре воље, и остављајући бирократске манире, небрежљивост или педантизам, пред вратима школске зграде. Гимназија треба да је школа живота. Пре него научнике, у њој треба припремати ваљане грађане, корисне чланове друштва. Али то се неће постићи бирократском изменом наставног плана, дајући неколико часова социјалној етици или лекцијама из грађанских дужности, или дајући више места културној историји. Треба предавање да буде ближе реалноме животу, нарочито предавање живих језика и матерњег језика, предавања из књижевности и из историје. Треба избрисати бирократско одстојање између наставника и ученика, .створити један ириродан однос у школи, и оставити да ученици, из сугестивног наставниковог држања, добију повод за поштовање наставника, да сами створе ауторитет његов, и да осете љубав ка предмету. Тек у такоме, новоме, здравом и свежем односу, моћи ћемо развијати код ученика саморадњу, самоопредељење и самокритику, — особине без којих се не може замислити самостална и корисна јединка у друштву. * У школама онаквим какве су биле пре рата, није имало могућности развити саморадњу ученика и дати им школу јавнога живота. Ту дужност чиниле су једино ђачке дружине, и то увек једнострано; у њима се сав рад сводио на писање неоригиналних стихова и читање сладуњавих приповедака: сви су хтели писати, јер то је било једино поље активности. А то је значило завођење многих талената од пута на коме би били кориснији; али у исто време то показује колико је спонтане тежње код ученика за ма каквим самосталним радом, — колико је спонтане ен.ергије која остаје неутрошена или бива рђаво употребљена. То чак није покушано ни у учитељским школама, где је то због интернатског уређења било најзгодније учинити, и одакле улазе млади људи, често с недовољно самосталности, право у народ. Па ипак био је један тренутак у историји наше школе када је ђацима била дана унутрашња самоуправа, без одобрења Просветног Савета, без надлежног решења, без измена бирократских прописа, — једино по сили прилика. Дозволите да горе изнетим мислима додам тај лист из историје нашег школства као коментар, наглашујући тадању практичну и принципски стварну корист од тог система.