Просветни гласник

Један Покушај Ученичке Самоуправе код нас

345

Средином 1916 године, у Француској, образовано је неколико колонија наших ђака, и то старијих, док су млађи остали у француским школама. Те ђачке колоније разликовале су се по уређењу у толико што је једна, у Јаизјегз-у, била чисто војнички уређена, друга, у МопЈс!аирћш-у, упола војнички, а две, у УшуШе-у и у Уогерре-у, биле су без икакве организације. У једној од тих колонија, у УкшПе-у, било је свакојаких ученика: оних који су се неколико месеци мучили по избегличким колонијама, оних који су отпуштани из војске као неспособни, а највише оних који су упућени из француских школа, где су провели шест месеци учећи — али ретко — француски језик систематским начином, а још ређе учећи и друге предмете. Док су једни продужавали начин живота из избегличких колонија, други су се осетили ослобођени сваке врсте дисциплине или надзора. Сви услови за рад и за интернатски живот били су такви да су врло лепо пристајали уз менталитет ученика, и чак давали маха правој анархији. Становало се у старој згради Урсулинског манастира, која је задржала и предавала све трагове и традиције раније избегличке колоније; било је три мало веће одаје, које су једно време служиле као учионице и као ручаонице. За становање, сем неколико мало већих соба, ученици су имали манастирске ћелије, осветљене полу-прозорима, и где је имало места за једног или двојицу, а где је становало по четворо или петоро. Није било начина обичним „школским" средствима натерати ђаке на одржавање реда и чистоте, јер су они сами имали доносити све потребе за кујну из села и сами су морали (теориски) чистити зграду, собе, ходнике и двориште. Није било начина обичним „школским" средствима спречити бежање ђака преко ноћ у село, и морало се страховати од пожара који су били вероватни због несразмерно многог пушења по малим собама. Није било начина обичним „школским" средствима завести ред, јер је, сем директора, у почетку било само четири наставника, а доцније пет; јер није било ниједног квалификованог васпитача нити „сирвејана"; јер је гомила од двеста педесет ученика у четири одељења одузимала моћ наставницима да са часова, из разреда, утичу директно на појединце; јер је двеста педесет ученика, распоређено у „интернату", у безброј малих, нездравих собица, чинило аморфну и неодговорну масу, и јер је сваки појединац у такоме стању ствари могао очекивати да неће бити запажен, и у анонимној анархији добијали су маха сви рђави инстинкти. Разуме се да су први почетци рада под овим условима били врло напорни и бескорисни. Часови, у прљавим ручаоницама, без уџбеника, били су водене капи на усијаном гвожђу: од њих изгледало је да ништа неће остати ученицима. Требало је створити ред и организацију. Ту потребу осећали су скоро сви, већином млађи наставници ове групе, Просветни Гласник, I књ., 6. св., 1920. 23