Просветни гласник

354

Просветни Гласник

ука о наслеђу. Она је још у почетку прошлога века добила једнога свога представника, који је увео у колосек једне потпуно огледне гране. То је био Ђорђе Мендел, калуђер једнога брнскога манастира. Укрштајући две различите расе грашка, Мендел је успео да утврди извесна математички тачна правила по којима се врпш наслеђе. Тиме је наука о наслеђу добила једну погпуно научну основу. Али његови су резултати остали незапажени, па према томе и без дејства на даљи рад у биологији, око четрдесет година. На његова открића, која данас биологија бележи међу најзначајнија, наишло се понова тек почетком овога века. Према свему томе, биолошка настава требало би да се креће по извесним одређеним правцима. Ти би правци морали бити они исти по којима је текао сам развитак науке. Један од тих праваца био би изражен у чисто научном испитивању, тј. у упоредном проучавању биљних и животињских бића. То испитивање имало би чисто гносеолошки значај. Оно би ишло на то да прошири хоризонат сазнања у опште, да потпомогне разумевање живе природе, нарочито њенога садашњега стања. Та страна биолошке наставе у средњим школама има и велики педагошки значај. Ништа ваљда није толико у стању да пробуди интересовање код ђака као испитивање сродничких веза међу живим бићима. Отуда тај правац у настави данас мора потпуно заменити просто описивање појединих врста, које припада прошлости и не може, нити је икада могло, пробудити икакво интенсивније интересовање за биолошку науку код ученика. Управо, то није ни била наука. Али као што ћемо видети, док се тај правац може препоручити у већој мери и са детаљнијим објашњењима, чак филозофским рефлексијама, за ђаке виших разреда, дотле је њега могуће у нижим разредима развијати само у извесној, мањој мери. То долази отуда што је сложене генетичке везе међу биљним и животињским врстама ђацима нижих разреда гимназије врло тешко појмити. Стога се у томе погледу у нижим разредима треба ограничити само на извесне најважније хомологије и аналогије. Њих је најлакше показати нарочито на кичмењацима код животиња. Нигде не може тако лепо да се покаже како анатомска грађа живих бића показује једно постепено усавршавање и мењање, као што је то случај са кичмењацима. Нема готово ни једнога органа на коме се не би могло то потврдити. За то би био довољан један пример, нпр. костур у неког сисара (мачке или пса), и костур у неке тице (нпр. кокошке). Неки ђак који посматра спољни изглед некога пса и неке кокошке, никада неће моћи наћи ни једну сличност међу њима. Па ипак једна пажљива демонстрација костура од те две животиње може чак и код деце пробудити осећање не само сличности, већ и праве сродности код тих двеју животиња, које припадају двема потпуно и оштро различитим класама из кола кичмењака. Стога, и ако за ниже разреде средњих школа није препоручљиво упуштати се у детаљнија објашњавања гене-