Просветни гласник

Биолошка Настава у Средњим Школама

355

тичних веза међу живим бићима, ипак не треба никада пропустити да се и то не учини у извесној мери, бирајући при томе што згодније примере како код животиња тако и код биљака. Ја сам већ рекао да је код животиња за то најбоље употребити костуре кичмењака. Код биљака већ цела та ствар морала би се демонстрирати нешто друкчије, јер код њих је врло тешко наћи само два примера на којима би се при свој систематској разлици могле показати очигледне генетичке везе. Стога се ту мора та иста ствар демонстрирати на тај начин што ће се указати на све ступњеве организације, почев од бесцветница па до цветоноша. Али да би се могла да обрати пажња на генетичке везе, сасвим природно, потребно је претходно познавање анатомије и морфологије. Прво се морају на извесном броју облика животињских, односно биљних, упознати сви главни органи, јер без тога не би се могло вршити никакво упоредно посматрање. При томе раду, изгледа ми да је најбоље то проучавање претходно извршити нешто детаљније само на једноме примерку (некој биљци, односно животињи) који се увек може наћи и посматрати, па онда прећи на општа посматрања. Јер, нпр., биљни органи и њихове радње, проучени једаред добро на некој биљци, веома ће се лако после тога разумети и на свакој другој, па макар ти исти органи показивали и јача одступања у неким особинама. Говорити нпр. у опште о корену, стаблу, лишћу и цвећу, нарочито у нижим разредима, не изгледа ни мало педагошки. Пажња и мисао деце треба да је увек прво везана за неки потпуно одређен пример. После тога биће врло лако ствари уопштавати и преносити с једног облика на други. То што важи за морфологију, у свему важи и за физиологију. Суштина физиолошких радњи, једаред добро упозната на неком примеру, лако ће се потом и у опште разумети. Ако се пак о животним радњама говори у опште, онда је то деци много теже разумети. Стога, при објашњавању свих животних радњи, њих треба посматрати прво увек на једном изабраном примеру. Наставник у томе не мора и не треба никада да се веже за примере који су, можда, узети у неком уџбенику; он треба да узме онај пример до кога је њему не само најлакше доћи у месту где се налази, већ који је истовремено и најпознатији деци у томе месту. У Зоологији је то питање већ простије. Тамо наставу треба увек почети са науком о човеку. После тога неће бити тешке разумети готово ни једну ствар која би се односила на грађу осталих животиња, а нарочито кичмењака. То у толико више важи за разумевање физиолошких радњи. Према томе наука о човеку треба поред осталога да послужи и као кључ за разумевање природе осталога животињскога света. Друга страна којој при проучавању биљнога и животињскога света треба и мора да се обрати пажња, јесте њихов целокупан начин живота. Са тим у вези стоји место где живи организам, утицај климе, земљишта,