Просветни гласник

356

Просветни Гласник

као и утицај свих осталих спољних чинилаца, па припадали они мртвој или живој природи. Грана биолошке науке која се бави проучавањем те стране код биљака и животиња зове се екологија (а често пута то се назива и биологијом у ужем смислу). Начин живота и код биљака и код живвтиња може бити веома разнолик. Код неких облика он је, као што ће се видети, веома прост, код других веома сложен. При томе начин живота сваког организма показује увек известан већи или мањи степен прилагођености на све спољне чиниоце са којима његов живот ма на који начин стоји у вези. То је дало повода многим природњацима да ту појаву објашњавају на један начин који се тешко може измирити са новијим схватањима у биолошкој науци. У чему се састоји то објашњење? Оно се састоји у томе што се сматра да се грађа сваке биљне и животињске врсте развила путем активног или пасивног прилагођавања на средину у којој дотична врста живи. Код животиња треба да је преовлађивало активно, а код биљака пасивно прилагођавање. Такво схватање и објашњавање спроведено је још и данас кроз већину ботаничких и зоолошких уџбеника за средње шкоае, не само код нас већ и у страним школама. Тај начин објашњења нико није боље развио од немачког писца Шмајла, чија је Зоологија прерађена и на српски. Према његовим објашњењима, сваки случај животињске организације дошао је путем активнога прилагођавања на спољну средину. Према том начину објашњавања, кртица је изгубила очи зато што их није употребљавала; пловка је добила пловне кожице зато што сујојбиле потребнеза кретање поводи; детлић је добио свој крој ногу, облик кљуна и језика зато што је то било потребно за његов познати начин живота. У ствари, такав начин објашњења данас не може наћи никакву пауздану потврду у науци, и он почива само на једној неоснованој претпоставци. То је управо стари, већ традиционални начин објашњавања, и он долази још од великога францускога природњака Ламарка. Према данашњем стању наше науке, начин живота сваке животиње условљен је грађом њенога тела; а грађа њенога тела развила се независно од начина живота. Свака промена у грађи тела прво се рађала, а не стварала, под утицајем спољних услова за живот. Стога мислим да при настави у нижим разредима средњих школа појаве прилагођавања не би требало ни објашњавати, јер је то један тежи посао ако се хоће да поступа у духу науке, већ ђаке треба само упутити на посматрање тих појава, и то што више. При томе треба обратнти пажњу како на простије тако и на сложеније примере. Уз то, проучавања треба вршити у првом реду на примерима који се могу наћи у непосредној околини. По мом мишљењу, нигде не би требало пропустити да се покаже нпр. метиљ и његов начин живота и развића. То је један леп пример једнога доста сложенога начина живота, а уз то га је готово увек могуће наћи и у стању потпунога развића и у стању