Просветни гласник

О Реформи Верске Наставе у Средњој Школи

371

наставу, и шест различитих програма за религијску наставу, шест веронаука (православна, римокатоличка, протестантска, мухамеданска, јеврејска сефарадијска и јеврејска ешкеназијског обреда). Отуда је, за време рата, Солунска група српских професора и захтевала да се ова настава повери дотичним црквава и религијским заједницама. Међутим, овакав је предлог неуместан, јер се тешкоће конфесионалног карактера у државним средњим школама могу уклонити једним нарочитим једносшавним и узвишеним ирограмом за ученике свију наших вероисповесши. Наше су гимназије државне установе. Оне морају бити једнога типа и без вероисповедног колорита. Па, пошто је религијска настава потребна школи, то о њој треба да води бригу школа, а не какво друга установа са стране. Питање о томе какве треба да су нам средње школе спада у компетенцију Министра Просвете, јер је Министру Вера сада поверен надзор једино над чисто конфесионалним школама. Исто је тако овде и Професорско Друштво дужно да каже шта треба исправити. Досада је по овој ствари решавао и Архијерејски Сабор, али је неизвесно хоће ли се он и даље о томе питати. Ако би се будућим уставом извело одељење цркве од државе, онда би и питање о надлежности Архијерејског Сабора у религијској настави по државним средњим школама, тим самим, отпало. У сваком случају, наш ће будући демократски устав загарантовати слободу вероисповести свима грађанима. Она се, следствено, неће ни једном ученику ускратити. Сваки ће ученик имати права да посећује своју цркву. Свештеник дотичне вероисповести има права да своје припаднике у вери поучи и одржи. Ко потире право слободе савести, тај наноси штету не само моралу, већ и праву. Али у унутрашњим школским питањима, и у питању религијске средњешколске наставе, надлежан је, као што смо рекли, једино министар просвете са својим просветним саветом, који може увести реформу ове наставе, као што је може уопште и укинути (што би, наравно, било од велике штете). Но ова се настава самим одељењем цркве од државе не мора укинути, јер је питање ове наставе ствар чисто школске природе, и не стоји у директној вези са политичким питањем одвајања цркве од државе. Нека свештеници врше своје обреде и гледају свој велики посао у парохији: по средњим школама су пак државни професори којима је ова настава поверена. Да би се што успешније извела, она се мора изводити нормативно, т. ј. она мора бити једнолика за све ученике средњих школа, па ма које они вере били. У нашој се штампи стално прича о „изградњи јединствене државе", о изједначењу законодавства, и т. д. Због те унификаторске тенденције наше краљевине постоји чак и „Министарство за Устав и изједначење