Просветни гласник

Народне Школе и Држава 377

предмета), због немања потребног прибора; и када би се узеле у вид тешкоће у раду приликом предавања штива из Српског језика, због тога што сви ученици немају прописни уџбеник, тај би број изгубљених часова рада изнео замашну цифру, што је, без сумње, од огромне штете по правилну наставу и васпитање народне омладине. Па ко је томе крив? Учитељ сигурно није, јер је он своју дужност за боље уређење школе испунио до краја. Интервенисао је и лично; тражио је помоћи и од свог школског надзорника, среског и окружног начелника, па чак и од врховне власти, Министарства Просвете, па је мало користило. Ако се истински жели и хоће прави иросвешни рад, и да учитељи и учитељице у истини буду васпитачи и учитељи народног подмлатка, и агилни културни радници у маси народној, њих треба што пре ослободити вођења јалове борбе са сеоским општинарима, речју: држава мора државном чиновнину учитељу даши државну, а не опшшинску школу. Држава је пре неколико месеца и сама увидела да општине, овакве какве су, и какве ће у нас бити још за дужи низ година, нису у стању финансирати ни свога најглавнијег органа — општинског деловођу, већ им је држава морала притећи у помоћ, дајући општинским деловођама по 250 динара месечно из своје касе. Може држава дати учитељима и учитељицама још и бољу награду; може им дати и плату I чиновничког разреда по ново пројектованом закону о платама државних чиновника и службеника, — од тога народна просвета неће много хасне имати, ако се не би изменио систем подизања, снабдевања и издржавања народних школа у духу напред изнесеном. Само ће тада народна школа бити оно што треба да је: „Основ основама; темељ темељима" (Ст. Новаковић) у добро уређеној држави. р. ст. митић

КРОЗ СТРАНЕ ЛИСТОВЕ Цеца и рат Француски књижевник Г. Емил Бер сугерисао је, у „Фигару" (1е Р1§аго), срећну идеју о јеДној анкети коју би било од особитог интереса извршити и код нас. „Ја сањам, каже Г. Бер, о једној анкети организованој од учитеља и учитељица наших десет опустошених округа. Она би се састојала у ђачким задацима. Од свакога ђака између једанаест и дванаест година (велики ученици који ће да оставе школу), затражило би се да исприча ствари које се сећа да је видео или радио, од инвазије до примирјаПросветни Гласник, I књ., 6. св., 1920, 25