Просветни гласник

378

Просветни Гласник

То би био ирви задатак. У другоме, дете би имало само да одговори на постављена питања; да каже каква су била његова осећања, његове идеје, за време овог рата, о свима предметима који су долазили, по случају, из дана у дан, да надраже његов дух или покрену његову осетљивост; које су га ствари највише жестиле, чудиле, веселиле; кога је дана највише плакало; шта га је највише уплашило. — Ја бих желео да нам у свакој вароши, у свакоме селу, учитељи и учитељице покажу душу детета које је изашло из развалина Великога Рата, и описану од стране самог детета, сада, пре свих могућих поправки у правопису, стилу и осећањима. Какви досјеи за историчара, за филозофа, за „аматера душа!" Француско Министарство Просвете прихватило је идеју о тој анкети, која ће моћи, сутра, да обогати јединственим благом архиве основне наставе. Глас мртвих Министарство Просвете у Француској издало је недавно једну узбудљиву књигу у којој су штампана, да послуже за морално васпитање нових поколења, гшсма с фронта учитеља погинулих за отаџбину. „Време" (1е Тетрз) овако коментарише ту лепу збирку: „У овим учитељским писмима налази се прави тестамент оних који су саградили национални хероизам у име једне религије коју, после толиких жртава, вештина казуиста неће моћи више поколебати. Ту, у тим расутим хартијама, треба открити извор не ретких идеја, но божанских побуда. Вера се брани суптилношћу, али се оснива на простоти. Права мудрост није доктринална: она се мери према својој |живој примени. „Ови учитељи нису дакле правили висока метафизичка вежбања, али су они умели да прилагоде своја дела своме идеалу, и то је најмучније предузеће које се може тражити од људи. Пред опадачима наших школа, треба иставити овај споменик саграђен од мртвих за спомен на једну слободну и поноситу мисао која је загревала земљу у тренутку одлучних опасности. То су нове 8е1ес1ае у којима ће сутрашња омладина, лакше но у делима древне старине, црпсти најзначајније поуке племена." Треба ли лашински језик? „Смотра наставе живих језика" (Кеуие с!е ГЕпзе1§петеп1 сЈез 1ап§иез У1Уап*е5) публикује један врло интересантан чланак о користи латинског језика, чланак чија је оригиналност у томе што је писац те апологије латинскога један професор живих језика (Г. Л. Дишмен, професор енглескога у Колберовој Школи). Аргументи писца оснивају се на опсервацијама извученим из двадесетогодишње праксе наставе живих језика, упоређене с наставом латинскога. Живи језици, каже он, уче се само из неког користољубивог