Просветни гласник

25*

Кроз Стране Листове

379

циља; међутим, свака култура која је доиста достојна тог имена је некористољубива. Какве се књиге на страним језицима дају у руке деци? Књиге индиферентне, одакле они не извлаче никакву вишу корист; неколико лирских песама, које нису идеална храна за младе духове. Што се тиче дела у којима су изложени велики проблеми универсалне мисли, њих читају врло мало ђака, једино будући професори, али и они тек кад изиђу из гимназије. Из латинскога, међутим, они извлаче тројаку корист: 1. Уче се да познају много боље смисао француских речи и једног великог броја латинских речи. 2. Ванредна сложеност, уз чудну слободу латинске морфологије и синтаксе, приморавају ученике на сталну интелектуалну гимнастику и противе се свом силом рутини и духовној лености: „Да би се читали латински писци, треба известан дух инициативе, инвенције, који не изискују ни енглески, ни немачки, нити и један од модерних језика... Овде, међутим, рутина нема никаква посла. Нема фраза које се могу научити с гувернантом папагајски!... Треба се навикавати промеравати за и против, тражити, налазити, укратко употребити сву интелигенцију да се открије смисао текстова логичким- средствима." 3. Ученици извлаче из читања латинских дела моралну корист коју им не даје ниједна од оних многобројних историја, прича и новела, нити иједан од романа што чине највећи део њихове лектире на часовима живих језика. Могуће је да та романтична дела имају уметничке вредности, али њу ђаци не примећују, и, с друге стране, они не налазе у њима јаку моралну храну која им је потребна и коју налазе дарежљиво расуту у античкој књижевности. „Дете које започиње учење латинскога језика налази се од прве убачено у лектиру — корисну већ и самим тим што је тако спора — великих дела, дела која су ретко била доцније достигнута, и која, сигурно, никад нису била престигнута у свом роду. Ученик, чим почне учење тога дивног језика, долази у додир са свима општим идејама на којима људски дух гради од пре три хиљаде година; он се присно упознаје с оним принципима ради којих се пије кукута, ради којих се иде у прогонство, којима и данас, као и у најгора времена, грозе незнање, саможивост, гордост, општа рђавштина, и који су ипак куле светлиље човечанства. Мађијске речи дужности, моралне снаге, жртве, слободе, уписују се у душу детета неизгладивим писменима при додиру с овим великим мислиоцима, и, ако оно има нешто духовне честитости, добро зрно мора ту проклијати и донети племенит род." Рећи то, то не значи самим тим бити непријатељ живих језика. Писац на против цени да се „никад неће довољно учити код нас модерни језици, а нарочито енглески и немачки", да „се неће никад сувише спремити млади људи за борбу која ће се водити између разних