Просветни гласник

Различности

387

РАЗЛИЧНОСТИ

Једна школска република* Прочитао сам једну књижицу од 80 страна (Тће СШзз-Коот КеридНс, од Е. А. СгасИоск-а; издавач В1асћ, Лондон) која ме је јако заинтересовала и очарала. Њен је писац, — професор енглеског и француског језика у средњој политехничкој школи у Холовају, — педагог који страсно воли своју мисију, искусан психолог и, несумњиво, човек високе моралне вредности и велике природне доброте које, сигурно, играју велику улогу у његовим експериментима. Он ме подсећа на оног швајцарског професора, Г. Нусбаума, који управља у Блонеу једном школом у којој се труди да образује карактере од тешке сировине „незгодних" дечака. Дубоко познавање деце и апостолски позив успевају да чине права чуда. Г. Е. Кредок не вежба своје способности на изузетним дечацима, али он има исту веру као и Г. Нусбаум у неслућене врлине деце. Он уме да нађе вероватна оправдања за све њихове тобожње недостатке. Он је од оних који више воле немирлук, знак енергије и рашћења, но мирну и немоћну пасивност. Кад чују шта је овај човек урадио, стари „магистри" поскочиће с места, а многи учитељи за које је прут иШта га*ш сваког васпитања, завриштаће. Он је организовао своје разреде као републику и предао своја пуномоћства у руке једном одбору ђака изабраних општим гласањем од стране њихових другова. Он може тако потпуно да се посвети настави, не дајући најбољи део свога времена и своје пажње укорима и казнама. Тај систем функционише већ две године не може бити боље. Тај смели покушај има психолошке базе чија се вредност не може порећи. Самом природом ствари, дете је, у садашњем систему, наведено да сматра добро или зло, чистоту или рђаво владање, приљежност или леност као предмет спора који има да се изравна само између двеличности: наставника и ученика. Грешке које он чини учинио је он лично спрам професора лично. То је основна заблуда, заблуда која чини узалудним све покушаје за усавршавањем, која спрема незадовољнике у животу, несвесне идеје о друштвеној солидарности. Учекици Г. Кредока, ослобођени од тог инстинктивног страха спрам свога наставника, потчињавају се много лакше дисциплини која им је наметнута од њихових парњака у заједничком интересу. Очевидно, та се метода не би могла применити на сасвим младу децу, али у добу од десет

*) Уз чланке Г. ,Г Д. Трбојевића и М. Иавдовића о „Ђачкој самоуправи" које публпкујемо у овој свесци, чшш нам се врло згодпо да ставимо и овај врло занимљив опис једне „школеке републике", извађен из Француског листа „Време" (Бе Тешра). Уреднипгтво.