Просветни гласник
18
Просветни Гласник
Како данас јасно видимо, у недогледном времену решаваће о судбини држава и народа политичке или класне партије, при садашњем стању непросвећености — вође страначке. По закону инерције, која је управо духовна, масе се тешко ослобађају својих вођа, и тако се стварају олигархије у модерним облицима демократија (К- М1сће1б). Непросвећене масе бивају у организацији један дисциплиниран агрегат, махом под сугестијом извесних парола; за њих увек неко други мисли, и ти који мисле чине олигархију уз коју борба за велике принципе постаје готово немогућа. Политичка организација доноси моћ, а моћ је увек консервативна, јер' хоће да се одржи, и у тој својој тежњи превиђа често и најбитније интересе целине. У човеку има стална и неуморна воља за моћ, како је већ Нођђез тврдио, па је није требало нарочито проповедати и наглашавати, стварајући појам људишта (Оћегтепзсћ, топ5*гит ћоппшз). Таштина и користољубље, два највећа зла у природи људској, тражили су и траже непрестано себи хране. Користољубље корача од општих грубих и „чулних" предмета ка посебним, рафинираним и интелектуалним изразима, вели Тбпшез 1 ), и, по Ноћћез-у, какво је духовно уживање у томе — имати око себе друге људе са којима упоређујући се, човек може да има о себи самом особито мишљење. „Таштина треба друге људе као огледало, а користољубље као оруђе", али је јасно да се дружевност међу људима може ставити на друге основе и мотиве само општом просвећеношћу и социјално-етичним васпитањем, које ублажава класне противности и у одређеним друштвеним групама уклања многу диференцију. До васпитања и позитивних знања, која даје школа, стоји и цео привредни развитак, производња агрикултурна, занатска и индустријска, као и стање трговине, што све дубоко захвата како у поједину егзистенцију тако и у финансијску снагу државе уз коју и пзједина егзистенција добива или губи. Школско питање треба просуђивати и решавати са универсалистичког становишта, узимајући на ум стање духовне, и њезина продукта, материјалне културе у нашем народу, по свима крајевима, на статистичким и социографским подацима, и потребама које нам се тако указују; по одређеној основи на којој треба да сарађују не само школски људи него и чланови осталих образованих сталежа, са ширим видним кругом; јер једнострано, са гледишта овога или онога практичног позива у животу, решавано школско питање, без обзира на сложене захтеве културе и живота, може један политички систем да спута у развитку, па тиме и да га упропасти. Школско питање је, у целини, народно питање, и за њ би требало да се заинтересују сви који мисле о будућности народној и од школе очекују да систематски испуни редове
') СтететзсћаК ппчЈ СгезеШећаЛ,- 1912, етр. 138,