Просветни гласник

20

Просвегни Гласник

народнил\, мора расти из нашега земљишта, рачунати са природним и културним погодбама наше расе, са капацитетом народнога духа и са психом народном, којој на дате основице треба прицепљивати најбоље културне вредности, апстрахиране селекцијом мишљења свих векова. Треба нам, дакле, школа која ће у духовне и карактерне особине нашега народа на приплод улагати, у наизменичном одношају, мисао и рад, као вазда живе културне вредности, и учити их ценити, у историјском њихову развитку и у садашњици, као битне увете прогреса. Ко се потруди да сам својим огледом, а оним старим помоћним средствима, уђе у технику и уметност преисторијског човека, добива доиста дубок поглед у суму духовних процеса који су били потребни да се добију оне примитивне културне вредности, вели Уетогп, и с правом говори о фосилним осећањима, представама и чуствима прачовека, на једном каменом оруђу које нам открива множину опажања, посматрања, представа, мисли, жеља, намера, циљева, проналазака, као потребне погодбе за његов постанак. Да узмемо само та два појма, мисао и рад као идеје водиље, па да се бацимо на једну интенсивну културу мишљења и рада, мислим да бисмо остварили најбољу школу у којој би се само од себе хармонизирало идеалистичко васпитање са реалистичким погледом на целокупност нашега живота, знање о човеку и природи, национални моменат са хуманистичким идеалом, индивидуалитет са социјалитетом, воља и чуство са интелектом, дарови и способности са позивима у животу. Остављајући за други део овога посматрања да изнесемо тачнији програм школе мишљења и рада, у наизменичном одношају, морамо се у неколико осврнути на спољашње одношаје живота изван п коле, јер ако су ови несређени, чини нам се да школа не може са.ма со'ом вршити васпитни задатак свој, одређивали ми њој ма како пдег.лпе програме; „јер је друштвени живот једна целина, и немогуће је ма шта регулисати, реформисати или решити а да се не поведе рачуна о међусобној одвисности свих појава друштвеног живота, о потреби интегралног решавања помоћу читавог системаодносних истовремених допуњујућих се рефорама". 1 ) Као што данас друштво, у опште, стоји на прелазу између индивидуалистичке и социјалне конституције, и наука једногласно тражи јаку личност за друштво, тако и наша педагогијска наука. Школа не само да учи мислити него и хтети мислити, а рад образује и дисциплинира вољу као ниједно друго средство. Васпитање воље мора полазити са претпоставке живота у заједници (друштву), јер у организму заједничког живота ни појединац ни поједина група немају своју егзистенцију ни начин функције за себе, него тек у одношају према већој целини. Појединац и поједина група живи и ради у снази тога одношаја; многи и

') Д-р М. Косић, Друштвенн УКпвош књ. I, стр. 6.