Просветни гласник

Наше Школско Питање

21

не знају за то, и тек развијена свест о томе одношају води и свесном социјалном животу и раду. Ту свест треба добити васпитањем, али ово не даје само школа, него цео живот који нас најбоље учи да врлина није ни задатак ни искључива својина појединаца; личне врлине су врлине за заједницу (друштво). Школа треба да удари чврсте основе социјалном васпитању, али за потпун успех њезиних васпитних начела треба да јамче сем породице и друштво, књижевност, журналистика, уметност, црква, правни и привредни систем у држави и, не најмање, извршни органи правнога реда. Наторп 1 ) неодлучно говори о трећем фактору за васпитање воље који се, како вели, врло неодређено означава речју живот, и држи да само организирана заједница битно васпитава, а живот изван куће и школе да ће само под истом погодбом васпитно утицати. Оним „битно" признаје он свакако и васпитни утицај осталих фактора, боље рећи трећега фактора који је сложен, а друштво је по себи и сложен и неодређен појам, ма да његов реалитет осећамо на сваком кораку. Ако је већ потребна организирана заједница за васпитање воље, а нема сумње да се у ужим и тешњим организацијама воља најбоље васпитава, онда је ту држава са својим институцијама и законима, истина широка организација, али баш спомоћу социјалног законодавства способна и моћна да на свима подручјима народног живота проведе уже организације за социјално васпитање воље. Савремена наука допушта и присилно васпитавање за алтруизам спомоћу социјалног права, и држава ће моћи оправдано да уђе, путем закона, и у приватне одношаје, и преко прага домаћега онамо где су извори општега добра и напретка. Законодавство које излази из научно доказане потребе за добро заједнице и друштва може се врло лако бранити, ако и задире у право личности. Главно је да се једнаким, социјалним, начелима руководи цео наш јавни и приватни живот, и у том се морају сви слагати који су неким одабирањем дошли у врхове друштва и државе, одакле се даје тон и правац општем животу; јер идеје, начела и гледишта значе већ неку организацију; што се на једној страни диже, да се на другој не руши. Ако се н. пр. у држави не тражи и не признаје способност и савестан рад, ако црква у своме формализму превиђа битне знаке религиозности и морала, ако се у књижевности проповеда култ личности или, побијајући формализам у цркви, дискредитују и основне вредности религије, ако је у уметности главни потез сенсуалност —не може школа сама собом провести у живот оно високо начело: ослобођење воље од ропства чулности (Наторп). Судство и Управа у животу државном две су велике васпитне институције, ако се правда врши „ни по бабу ни по стричевима", и ако је Управа пријатељ и учитељ народа. Напред смо

') 8ог1а1рас1 , 2, 291.