Просветни гласник
22
Иросветни Гласннк
споменули да за нас стоји на другом месту, по важности, административно питање, које би се с формалне и егзекутивне стране имало решити тако да државни апарат ради брзо и правилно, јер до његове функције стоји и привредни живот у народу и један знатан део моралног настројења које долази од вере у законе и правду. Не може бити у интересу државе да човек због рђаве администрације губи своје драгоцено време које би могао употребити на продуктиван рад, а са васпитне стране једва се може одмерити неповољан утицај такове администрације уз коју пати државни ауторитет. Највећа нескладност влада данас између образованог друштва и цркве, и то је свакако на штету опште моралности. За подизање људске свести о солидарности зна се шта су религије учиниле, а исто тако знамо шта је нашем народу његова религија, проткана обичајима и поезијом, била у његовој историји и шта је данас, у нашој породици, узимајући просечно, готово једини, али свакако најмоћнији васпитни елеменат. Не треба ни то доказивати колико је религија учинила за етички идеал братства и једнакости и колико она и данас, у томе се не треба варати, регулише чуствени живот у социјалном смислу, па је с тога и нарочити предмет посматрања за социологију. Мишљење XV. Јатез-а о границама људскога искуства и како смо ми само тангенте за кривуље вишега живота, није нам потребно, кад се зна да наука има да одговори још на многа питања којих би решење доказало сувишност религије. Истину рећи, ни човек који хоће све да зна и којему је све јасно, не може бити добар васпитач, јер без скрупула прелази границе до којих иде наука и тим не подиже вредност науке. Док религија врши социјалну функцију, имајући дубок корен у чуственом животу, њезин васпитни утицај не сме одбијати од сарадње ни један од васпитних фактора. Религија, у осталом, не може никако доћи у ред обичних предрасуда које се просвећеношћу искорењавају, Може доћи у питање њезина форма, а онда и њезин васпитни утицај, ако се и наше хришћанство не препороди у схватању социјалних дужности према својим основним начелима. Клерикализам је зато некултуран и противник сваке цркве и религије, јер он тражи моћ цркви изван моралне снаге религије, чиме доказује да не верује у ту моралну снагу. Васпитна средства која долазе из позајмљене моћи једнака су средствима којима се служила школа без педагогије. Вера без дела не вреди, а ко нема дела доказује да нема ни вере и, учећи друге вери и делима, рђаво васпитава. (СПРШИЋК СК) РАДИВОЈЕ ВРХОВАЦ