Просветни гласник

56

Просветни Гласнпк

је г. К. неопростиве погрешке. Реч: Теогонија (тј. рађање или постање богова) он преводи изразом: „о боговима"; реч: дијадоси (т. ј. наследници, следбеници) код њега значи: „делиоци"; ршз (побожан) преводи са: „честит". Назив: ргтсерз зепаШз г. К. пише редовно: рппсерз зепаШ; код њега је именица: рах мушког рода, те пише: рах готагшз; именицу: адиаес1исћ18 (у значењу: водовод) он мења по 2. деклинацији, те му 1. п. мн. гласи: а^иаесЈисИ. Могло би се помислити да су ово штампарске погрешке; али би онда било необјашњиво како су они латински изрази којих у француском оригиналу ове књиге има, штампани правилно. Овакве елементарне погрешке не опраштају се ни ђацима који су почели учити латински језик; од човека пак који пише историју Старога Века имамо права тражити мало више знања из класичних језика. Може се опростити ако је уџбеник непотпун; али се од њега мора тражити да казује истину, и то само истину. Али се од уџбеника мора тражити још и то да језик у њему буде као суза чист. Међутим, ова је књига један доказ више за анархију која влада у нашем књижевном језику. Јер у њој се могу наћи овакве конструкције: „Дарије... се упути у Скитију, али се мораде вратити, не успевши да их покори." — „Не успев у намери (реч је о Милтијаду), Атињани га осудише." „Због своје самовоље и гоњења племића, склопи се завера." — „Вративши се у Италију, дочека га с војском консул." — „Дошавши у Цисалпинску Галију, његови се планови остварише."— „Вративши се у Рим, народ га изабере за консула." Ова књига г. Костића чудна је појава у нашој књижевности. Она је, као што сам у почетку приказа истакао, управо туђ рад, који је г. К. којекако превео, снабдео га са нешто својих допуна и објавио као свој. Истина, није забрањено послужити се туђим радом у науци, нити је то ружно. Само, у томе има граница, за које сваки солидан књижевни радник зна и које никад неће прекорачити. Г. К. је међутим ту границу не само прекорачио, већ је толико далеко зашао у туђу својину да ју је најзад — осим неких измена — прогласио за своју. У другом свету, где владају друкчији појмови о књижевној својини и о солидности научног и књижевног рада — г. К. имао је прилике да то научи, и штета је што није научио — овакав случај у књижевности тешко би се могао и замислити. Код нас, на Балкану, као да се другим очима гледа на појаве ове врсте; оне се дешавају, допуштају и — пропуштају. Али ја се надам да ће овај несолидни поступак г. Костића бити и последњи. Од несолидне производње која се појавила после рата, наука мора бити поштеђена и заштићена. А у нашој науци не сме бити друкчијега схватања него у осталом културном свету, а поступак са овом књигом треба да остане само као један немио траг од овог чудноватог, балканског схватања у науци, као што га је показао г. Костић. ДУШАН ПАНТЕЛИЋ