Просветни гласник

6"

Уметност у Србији

83

рала је пре представе и између чинова. Њезин капелник је, будући позоришни свирач пре доласка у Србију, знао добро за тај ред. Она је пратила и певање у комађу с певањем. Српска драмска литература у то време била је још врло сиромашна. Кад је 1833 године Вујић дошао у Србију, она је бројала свега 32 штампана дела. Готово сва,_ с незнатним изузетком, била су преводи. Од њих пет су била од самога Вујића.') Сем тога Вујић је имао 20 дела у рукопису. 2 ) Свега штампаних и нештампаних Вујићевих дела било је 25, што је чинило без мало половину целокупне тадашње наше драмске литературе. До 1836 године, докле је трајало Вујићево позориште у Србији, у читавој нашој литератури приновило се још 5 дела: 1834 године — једно, 1835 — два, 1836 — два. 3 ) Ни те принове нису много измениле бројни однос Вујићевих драма према свима осталима у нашој литератури. Нешто то, а још више што му туђа драмска дела у Крагујевцу нису могла бити при руци, и што је хтео, као и сви уметници, он сам највише да се види, његов крагујевачки репертоар био је састављен готово искључиво од његових дела. У колико је очуван материјал за репертоар, види се да је тада играна, од штампаних Вујићевих драма, Фернандо и Јерика,*) а од нештампаних: Ла Перуз, Бедни сшихотворци и Шнајдерски Калфа.'") У фебруару 1836 године давала су се још два Вујићева комада, или још боље „два прекрасна мимическа дејствија (1ађ1еаих) с певањем и музиком". У првоме се износило „паденије Сербије у време Светога Књаза Лазара у 16 представленија", а у другоме „востановленије Сербије чрез Светлог Књаза Милоша" у 10 дејствија. Оба ова комада су пригодне ствари, спремљене у част повратка Кнеза Милоша из Цариграда. У извештају о њима казује се да су оба, „особито второ, прекрасно испала, на част Г. Вујића, многозаслужног списатеља србског". 6 ) Пригодан је био, по свој прилици, још један комад. Тојебио Бој на Чачку. Ко га је писао, не зна се. Биће да је и он од Вујића. 0 њему се у опште не зна ништа друго, сем што га помиње један од тадашњих глумаца, који је у њему играо Кнегињу Љубицу. 7 ) Најзад, у Крагујевцу је играно и комађе које није било од Вујића. Изреком се помиње да је игран Бегунац од Коцебуа у преводу Александра Загорице. 8 )

] ) Фернандо и Јернка (1805), Љубовна завнст чрез јецне циаеле (1805), Награжденије н наказанпје (1807), Слеап миш (1809), Крешшалица (1814).

-) П. Иоповић, Нешшампане драме Ј. Вујића (Годишњнца 24, 167 н даље).

: >) Ст Новаковић, Српска Бнблиографп/а бр. 911; 919, 936; 951, 95'Ј.

4 ) Сретен Л. П., Т>. Малетић, Грађа за нсшорпју позоришша, 3.

■'') Ђ. Мадетић, 3—4.

6 ) Ђ. Малетић, 5.

7 ) Сретен Л. П., 187.

8 ) Ђ. Малетић, 4.