Просветни гласник

84

Просветни Гласник

Међутим, у „књажеском театру" све је ишло врло фамилијарно. Кнез Милош је називао Вујића „сином", и ако је био млађи од њега, а Вујић кнеза „оцем". Вујића су сви остали звали „Карисиме", а исто тако и он њих све. Кнез је за све време представе пушио на чибуку и пио кафу. Мало се обзирао на смисао и тенденцију комада који се играо. Он је имао своје схватање и свој укус, којима су се сви морали покоравати, па и позоришна уметност. Тражио је увек да се пева. „Било не било у представи певања, прича један од тадашњих глумица и певачица, дотрчао би к мени Карисим с речима: „Карисиме, отац хоће да му се пева, кажите коју ћете песму певати да кажем Шлезингеру да нађе ноте". И Шлезингер, знајући укус Кнежев, свагда је понео све ноте од песама, које сам ја певао." И извођење комађа ишло је фамилијарно. Један пут помињати глумац певачица није могао певати онако високо како је требало. Шлезингер, да би га опоменуо, повиче: „Више, више!" — „А ја, вели глумац, ни пет ни шест, него одговорим: „Не могу више!" Кнез Милош, чувши то, осече се на Шлезингера: „Шта си окупио дете: више, више; кад не може како ти хоћеш, а он нека пева како може!" 1 ) Позориште се тадашњој србијанској публици врло допадало. Кнез Милош га је волео и трошио на њега. Волела га је и остала публика. Она је истина и дотле имала, гдешто, прилике да види представе, али су оне биле сасвим другојаче. 1828 године беше донесен у Београд један живи слон „и свету на углед стављен", а његов приказивач, некакав Македонац, тумачио је: колико „ову елефант" има година, где је ухваћен, колико хлебова поједе и колико чаброва воде попије. Даље, србијанска је публика имала „поњатија и о магијама или по турски „ђозбојаџилук", које су приказивале црне дервишине, који су можда били из Индије, из земље магијске" и који „би јели памук, а после би из уста извлачили памучне пантљике, игле и тако даље, или би се боли ножевима и неким оштрим ражњевима". Најзад, 1835 године дошли су у Крагујевац и „први модерни ђозбојаџилуци" и извођени су у истој згради у којој је било и позориште. Између осталога један је од представљача „пунио пиштољ, који кад је избачен изашла би тичица голуждрава, а била би увијена цедуљицом, на којој би што написано било". Све су ове ствари биле за тадашњу нашу публику сасвим туђе и врло чудновате. 0 њима су причане врло фантастичне приче. Оне јесени кад је слон доведен у Београд, беху многе кише, и свет је говорио да ту кишу производи слон. „По сву ноћ, шмрче са својом њушком из Саве воду, а после је на земљу избацује у виду кише," говорила је тадашња српска публика. Онда је био и хлеб скуп. Најзад и ту скупоћу приписиваше слоновој прождрљивости. „И узрујала се беше светина због скупоће и тог слона, те је због тога морао отићи из Београда". 2 )

! ) Сретен Л. II., 187 — 189. -Ј Сретен Л. П., 90—91.