Просветни гласник

86-

Просветни Гласник

речитошћу, пуном рељефа и живописа, ја треба да говорим о њему. Ја осећам сву неправду која вам је учињена; али ја нисам могао да одбијем молбу Филозофског Факултета да поделим са вама утиске о човеку којега сам имао прилике да видим како се, у тешким приликама за своју отаџбину, бори свом снагом својом за добро нашег народа, У борби која је захватила цео свет, положај наше земље био је необично тежак. Стара Србија од четири милиона становника борила се на једној страни, а две трећине нашег народа борило се на другој, против нас и наших пријатеља. Ма како они били приморани на ту борбу, ма како гледали да нанесу што мање несреће нама и нашим пријатељима, већ сам факат њихове појаве на непријатељској страни стварао је могућност да се то искористи против нас и наших општих интереса. Привремена пропаст Србије, и ако после великих услуга учињених општој савезничкој ствари, смањивала је значај нао! у војничком правцу и тиме погоршала и наш политички положај. Наши савезници, исцрпени и измучени ратом, имали су и сувише потребе да се заложе пре свега за своје врло крупне интересе и да гледају да се победа, добивена толиком крвљу, не извитопери у пораз. Са свих страна ишли су захтеви да се пази само на најкрупнија питања, а да се ситнија питања решавају макар и сумарно. Француска, Италија и Енглеска имале су да сачувају своју надмоћност према Немцима, а остали народи који су учествовали у рату на савезничкој страни, после задовољења најужих својих захтева, морали су сматрати осигурање горњих великих народа као сигурност и за себе у будућности. У таквим приликама, несумњиво је била потреба борбе за права малих народа и у редовима наших пријатеља. јер мисао, изнесена са потребном аргументацијом, остаје и пробија себи путеве ка победи као и снага физичка. За наше савезнике, чија је и духовна и телесна снага била исцрпена у страшноме напору да се издржи оно пет минута дуже који значе победу, било је од необичнога значаја, да им људи њихова народа, којима није оскудевала ни велика љубав према своме народу ни готовост жртвовања за њ и који су дугогодишњим радом заслужили да буду саслушани, скрену пажњу и на догађаје изван правца њихова непосредног гледања и вежу их за који тренутак за њих. Међу таким људима у Француској, који су то чинили по дубоком убеђењу, који нису никад малаксали то да чине у облику пуном такта, пуном убедљивости, одважности и лепоте, били су Говен и Дени. А за наш народ су се они залагали и онда када је Париз опустео под бомбардовањем аероплана и топова, и када су, у првој четврти 1918 године, Немци чинили бесомучне нападе да пробију фронт око Париза допирући до положаја само на 50 километара удаљених од француске престонице. Оба они, један са катедре, а други свакодневно кроз новине про-