Просветни гласник

Ернест Дени

87

поведају и бране истину, сведочећи својим радом шта значи бити јавни радник. Ако је икад за журналистику вредело да је савест друштва у ком се находи, да спаја у себи све особине духовних вођа народа, то је вредело за њих и њихов рад. Док је Говен све своје старање употребио на то да нађе правично решење питања и да их својим продирним стилом, својом необичном логиком и сјајном аргументацијом свакога дана изнесе пред француску интелигенцију и осветли увек са нових страна и према новој ситуацији, Дени је посветио цео свој научни рад, цео свој живот, да би могао пронаћи идеје водиље које ће једнога дана предати својим слушаоцима и читаоцима, можда и против струје која буде владала и упркос противним проповедима оних који гледају да цео живот народа разбију на безброј момената, на безброј дана, сати и тренутака, за које се, за сваки понаособ, једино старају да их преброде. Дени је знао да се тако не преброђавају велики путови, и да није могуће пловити, ако је само један део пута чист од магле и неизвесности. Дени је заиста имао права да рече, заједно са Ламартином, и о себи и о своме пријатељу Говену, да политику чине разум, морал и врлина, али је могао да се увери да је политика таква само у очима најбољих, најоданијих своме народу и најдаровитијих представника, и да се те три особине, на жалост, сувише ретко находе састављене у једној личности. У малим приликама у којима се наш живот развија, добро је ако се и једна од њих, и у уском, најужем значењу тих речи, находи у појединаца, и ако их колективни политички човек има само у оноликој мери да одржи веру у напредак. Али људи Говенова и Дениева кова имали су их у мери која подстиче да се стално тежи ка правој пропорцији међу њима... Дени је био један од оних људи који је сматрао да сваки грађанин своје земље у извесном смислу речи мора бити политичар. Он је мислио да сав живот и рад научников мора бити посвећен, колико год допушта предмет научникова испитивања, да се народ што више просвети, да се подигне до онога ступња који ће му допустити да прати и поправља рад људи којима је поверио управу над својом земљом. Сматрајући сваку политику у крајњем резултату као политику инострану, Дени се горко вајка што француска демократија, која је узела суверену власт у своје руке, нема одређене иностране политике, не само у редовима свих својих држављана, него чак ни у грађанском, буржоаском реду, који је пре свих других позван да управља јавним мишљењем своје земље. Ако је француска демократија, вели он, и дала, можда, опште директиве за правац политике Француске, ако је она одобрила савез са Русијом и споразум са Енглеском, она свакако није знала по коју се цену то чинило, које је последице то за собом вукло, какве обавезе и какве опасности. Зато је свака криза за њу била неописано изненађење од којега се за дуго није могла опоравити.