Просветни гласник

94

Просветни Гласник

Е. Бенеш, тадашњи главни секретар „Националног савета чешких покрајина", Масарикова десна рука за време рата и данашњи министар спољних послова у Чешкословачкој. Тако је Дени за време рата ишао од једног посла другом, и поред седамдесете године живота, руководећи се свугде истом идејом: да се Француска мора у даљем развитку свом, после рата нарочито, ослонити на словенске земље, нашу земљу, Чехословачку, Пољску и Русију. Проучавајмо, вели он, наше пријатеље; ако хоћемо да са њима искрено говоримо, ми им морамо знати добро и историју, и тежње, и књижевност, и потребе, изворе и производе; треба дати солидну, стварну базу данашњим неодређеним и сентименталним пријатељствима. Далеко би ме одвело када бих хтео да пратим развитак погледа и рада Дени-ева у свима правцима; али морам поменути да се и даље у томе целокупном раду провлачи као црвени конац најближа, најинтимнија брига његова да судбина Чехословачке и Југославије не буде у великом метежу стављена у опасност. Када је требало расправити питање о односима према Словацима, Дени пише књигу о њима, и доцније, када је требало расправити питање о Немцима у Чешкој, Дени стаје одлучно на страну Чеха, као што је то било и једино могуће за сваког оног ко је желео прави напредак и развитак ове земље. * Исто тако је Дени пратио све што се тицало наше земље. Истина, он о њој није написао онолико монументалних дела колико о Чешкој, али ју је исто толико волео. Овај човек хладне спољашности, врло резервисан у својим разговорима, пуританац у животу, чинио је на посетиоце своје утисац уравнотежена мислиоца, врло одмерена и закопчана. Многи, када су читали његова дела, друкчије су га замишљали; и ко га је после тога посећивао у Кие М1сће1е(, у његовом кабинету, чији је један цео зид био заузет великом сликом вароши Прага, поклоном Прашке општине пријатељу чешкога народа, осећао је мало разочарење. Али они који су га ближе знали, знали су да је Дени у ствари онакав какав је у својим делима. Под хладном спољашњошћу прикривала се необична осетљивост и пријемчивост за утиске. И ако је хтео увек да докаже да је све што је говорио о нашој земљи истицало из пуног уверења, да је то само у интересу Француске, и да он говори једино као француски патриот, ипак се увек осећало да он наш народ дубоко воли. Како друкчије да објаснимо све оно што је Дени у корист нашег народа предузимао и написао. Ја мислим да нећу претерати ако речем да ниједан странац није заједно са нама толико преживљавао све перипетије рата и све перипетије конференције мира колико професор Дени. Нема ниједног догађаја који му није истргао какав одзив увек пун сугестивности, разумности и оног дубоког разумевања ствари, које одликује