Просветни гласник

140

Просветни Гласник

у свих људи без разлике, као људи, каква смисла има лучити мушко од женска, кад су жене једнако људи као и мушки? Реч и појам човек обухвата једнако и женско као и мушко. А ето, опште образовање у јединственој школи има се равнати по човеку, дакле све једно по жени као и по мужу, Ту спол ништа не одлучује. Јединствена школа обухвата у исти мах коедукацију и конструкцију. Сви разлози против заједничкога васпитања мушка и женска падају у воду, чим знамо да се коедукација где је проведена (у Америци, у северних европских народа, и т. д.), показала боља од одвојенога васпитања, по готово где се у јединственој школи ради о заједничком васпитању само до доба пубертета. Јединствена школа је, по једнакој сврси својој и једнаким средствима која употребљава, једна и иста за целу државу. Потом је и држава звана да је -оберучке прнхвати, тим пре што оиа не уравнава само сваку разлику међу појединим држављанима већ и међу појединцем и друштвом. Прво на тај начнн што даје свима без разлике једнако опште образовање, а друго што на најзгоднији начин упућује свакога на његово место у дри<авн, које одговара његовим урођеним способностима и које је, по разлици међу њим и свима осталим људима, једино он врстан попунити како треба. Може ли држава, ако је тако, и за час бнти противна школи једној која ће јој предавати децу од 15 година у стручне школе, у којима ће се образовати као стручни сарадници на њезином процвату и благостању ? И шта има данас држава од толиких радника својих од којих готово сваки, или бар 999 од хиљаде, раде посао — туђи, јер немају за њ никакве урођене склоности ни способности ? Дакле, без икаква изузетка, све школе, по готово ове што представљају темељ образовању, ваља да узме држава у своје руке. О приватном каквом праву издржавања оиштих школа нема ни говора. А како стоји јединствена школа према вери? Једнако као што према њој стоји и опште образовање. У чему је веза између општега образовања и религије? Је ли, ко хоће бити опште образован човек, дужан бити образован и у религијским стварима? Тако ће запитати они који говоре о праву неких наставних предмета те их, као Спенсер, врстају по том праву шта више и у неке категорије. Али овде се не ради о праву предмета (без обзира на то да нежива ствар у опште и не може имати никаква права), већ о праву детета. Зато и оно питање ваља друкче поставити: Има ли дете урођених способности које га вежу с вером? Одговор је јасан и гласан: има. У свакога детета има нека урођена тежња за нечим тајанственим и у исти мах узвишеним, што његов дух испуњава страхом и дивљењем. Одузети му то или не хтети то у њега развити (а то је исто што и одузети му), значи учинити га бродаром на лађи живота завезеној у црној ноћи на пучину морску — без компаса. Како мудро вели наш народ: „Ко се не зна Богу молити, нека