Просветни гласник

Јавна Говорница

183

цима. То се може постићи само заједничком сарадњом писаца и критичара. Ако би се у којем уџбенику и нашла по која погрешка, критичар може наћи начина да то изнесе, а да не спори стварну вредност такој књизи. Кад је пре неколико година Главни Просветни Савет одредио пок. Михаила Ђорђевића, професора, и мене да прегледамо Отиту Исшорију Луке Зрнића, која је такође рађена по једном туђем уџбенику, ми смо дали мишљење да је добра и подесна за наше школе, имајући у виду целокупну њену вредност и не упуштајући се у ситнице. Али г. Пантелић не ради тако. А зашто не ради тако и због чега показује у својој критици толико жучности и ситничарства, хоћу да изнесем и да тиме завршим овај одговор. Мој уџбеник је изашао још пре годину дана, и г. Пантелић је имао прилике да одмах о њему да своје мишљење, јер је био одређен за референта од стране Главног Просветног Савета. Али он то није хтео тада учинити, наводећи као разлог да је спречен послом. Доцније, када сам постао начелник Министарства Просвете, г. Пантелић је такође ћутао. Међутим, он то ћутање прекида на један мах. Г. Пантелић је био хонорарни професор Отите Исшорије у Војној Академији све до иочетка ове школске године. Тада је био разрешен, јер сам ја иосшављен за ргдовнога професора за шај предмет. У том мом посшављењу, против кога је он уложио и протест на надлежном месту, треба тражити и главни разлог овом његовом тенденциозном приказу. Међутим, мој уџбеник је одобрен од Главног Просветног Савета онда кад ја нисам био начелник Министарства Просвете, а на основи врло повољнога реферата г. Д-р Николе Вулића, професора Старе Историје на Универзитету, који је ову књигу оцењивао не с академскога гледишта, већ као уџбеник који има да. подмири једну потребу у нашој средњој школи. После ових изложених факата, из којих се види како је и зашто г. П. написао ову своју оцену, да се зауставим и на оном његовом разметљивом тражењу да треба стати на пут оваком мом раду као „несолидној производњи, која се појавила после рата". Да се запитамо: Ко је то што се размеће оваким тражењем и с олимпске висине даје оваке савете? Да ли је то какав радник на историској науци и да ли је његово име познато у научном и књижевном свету? Од кога долазе ове речи? Долазе од једног обичног школског радника, који за двадесет година свога наставничкога рада није дао ни једнога писанога реда у области историске науке и у опште у књижевности, и ако га његов пријатељ у „Политици" назива „једним од наших најспремнијих млађих историчара". Где је г. Пантелић показао ту спрему? С каквим правом г. П. тражи да се стане на пут раду, кад он у том правцу ништа не даје? Шта више, он овим својим јединим радом покушава да омете туђ рад, пошто је свестан да сам не може ништа дати. Ова његова оцена