Просветни гласник

182

Просветни Гласник

Рјиз (Антонин) превео сам: честити, јер та реч у латинском и то значи. Тако је наводи и г. Ст. Ловчевић у својој Историји. За речи: теогонија и дијадоси узети су изрази у циљу бољега разумевања. Теогонија дословно преведено значи: боговско родословље (генеалогија), а ја сам краће рекао: о боговима; дијадоси значе следбеници, али по њихову раду, после смрти Александра Великог, они су у ствари: делиоци (државе). Имена грчка и римска узимао сам онако како су већ уобичајена у нашем књижевном језику. У осталом то питање до сада није дефинитивно утврђено. Можда нисам одговорио на још коју замерку г. П., али сматрам да је и ово довољно да се види, с једне стране, како се он размеће знањем и позив& у помоћ писце које је за ову прилику нарочито разгледао и студирао, ма да му то студирање није срећно за руком испало,. и ако је ову ствар дуго радио и кроз двоје наочари писао. С друге стране очигледно се види особина г. П. да подмеће, да фалсификује моја тврђења, мислећи да ће му се на реч веровати. Из свега овога што сам до сада рекао, може се видети да ли су замерке г. П. озбиљне и оправдане и да ли је његова критика написана тоном који приличи једном дугогодишњем наставнику средње школе. Неће бити тешко одавде извести закључак да су оваку критику, без стварних замерака и написану жучно и претенциозно, диктовали други разлози, а не љубав.ка истини, школи и науци. А шта да му одговорим за стил и језик у мојој књизи? Колико се овде затрчао, доказаћу одмах. Примери: „Вративши се у Италију, дочека га с војском консул" или: „Вративши се у Рим, народ га изабере за консула" одговарају примерима за употребу прилога вр. прошлог које је навео г. Ил. Лалевић у својој Синтакси на стр. 86.: „Дошавши кнез с пратњом, народ му донесе дарове" или: „Победивши Цезар Помпеја, сенат се препаде". Г. П. је навео и неколико примера стварних мањих погрешака,, које не кваре смисао, а које се могу омаћи сваком раднику у оваком послу. Ко ради и пише, мора и да греши [За г. П. би се могло рећи да не греши, јер ништа и не пише]. Један наш одличан зналац рускога језика превео је једном приликом реч: „кр *естБннинг>" као хришћанињ Други, познати наш географ, написао је за француску варош Ујеппе да је Беч, па нико не би могао рећи да онај први не зна руски, а овај други да није добар географ. Али се те погрешке на други начин исправљају. Ово нарочито вреди кад се оцењују уџбеници. Наша школска литература је у опште врло сиромашна, а после рата школе су нам остале скоро без уџбеника. Треба попунити ту празнину, и дужност је сваког школског радника да помогне да се наше средње школе што пре снабдеју добрим уџбени-