Просветни гласник

218

Просветнп Гласнпк

! Језик је једно од најважнијих средстава комуникације међу људима : књижевни језнк је, још више, важан као неопходан фактор при развоју једне културе, — па ипак предавању и учењу .матерњег језика, и на страни и код нас, поклања се недовоЛ )На пажња, и, природно, цео све г је незадовољан радом и резултатнма. Незадовољни су ученици, незадонољни родитељи, незадовољни наставници, — сваки са свога гледиштаг родитељи, обично рђавим формалним усиехо.м, недовољним оценама; ученици, заморним учењем образаца и неразумљивим дефиниција-ма; наставници, очигледним неуспехо.м и заморним начином препричавања граматике и слишавања лекција, што убија полет. Језик се у опште предаје рђаво, а нарочнто матерњи језик. Од. када иостоје школе у нашег народа, и од кад се у њима учило читати и писати, рад у овоме правцу никад није био добар. Па ипак, не треба мислити да су биле најгоре школе Доситејевог времена, када се тиче учења језика; учење на псалтиру н часловцу, несумњиво, није служила ии развијању идеја, ни сређивању логичног мишљења, ни образовању у опште, а у толико мање васпитању књижевног укуса — што ми све данас тражимо од наставе језпка. Али у школама тога доба, учењем језика основаним на мнемотехничком па.мћењу. на памћењу реченица, стицала се два важна позитивна резултата које никада од тада није давало предавање граматнке. С једне страие ученицима су се урезивали у свест калупи реченица, и, с друге стране, они су стицали осећање облика и упогребе речи у реченици. Не треба, разу.ме се, наглашавати да ја тиме не хвалим тај стари систем рада. Тако исто јасно је да ја апстрахујем тај метод учења од материјала на коме је он извођен, од садржине псалтира и од црквеног језИка. У осталом, сва та поређења пре би се могла вршити са радом у основној школи нашега времена; али рад у нашој основној школи, н ако не даје довољно писмености, не само да је несравњено бољи од ранијих метода, него је нарочито бољи и много кориснији од рада у нашим средњи.м школама. И тако, ми сви добро знамо, у место да су часови српског језика најпријатнији и најзанимљивији тренутци у школскоме животу, они су најдосаднији и најмучнији, и то двострано. Не са.мо да су ученици заморени часовима српскога језика и да најчешће у пропитивањима осећају тортуру чију кОрисност не виде, већ чак п наставници често ствариа пате од једноликог, бирократског понављања скученог и мртвог граматичког градива. Сетите се какви су изгледали часови српског језика у доба нашег ђаковања, и помислите да и.ма често и данас врло сличних, Наставник, мрзовољан и натмурен, грећег пли четвртог часа, улази V учионицу запахњиву и пуну прашине, прозива двојицу малишана који дрхте, и тражи да му мењају п.меницу ,,зуб"; и пита у којим се падежима разликују од ње именице „на непчаник". Ученик дрхти, збуни се.