Просветни гласник

Настава Српског Језика

219

ие разу.ме зашто то један падеж да буде „први" а неки други да буде „шести"; и сада ће целу парадигму изрецитоваги, акцентујући иекњижевним акцентом. други неки ученик, даровит, али којп ће научити граматику као што учи имена у зоологијп, немајући осећања језика и не знајући грворити књижевним језиком, као што не познаје ни многе и многе јединке из животињског царства. Другога неког часа, разривена је дирљива балада о Предрагу п Ненаду да би се, за писмени задатак. из ње ишчепркали трајни, тренутми и учестани глаголи; у душама дечјим ннје стигла затреперити она инти.мна жица топлог осећања, душа није одјекнула деца у песми нису видела ншпта друго сем глагола које треба класиратн као поштанске марке у маломе албуму. Прп такој настави дешавају се аномалије, а резултати су негативни. Све аномалије које се тако јаве, очигледно су неправде учињене једнима незаслужено на корист, другима незаслужено на штету. Има ученика даровитих, али из крајева чији су локални говори јако удаљени од типа књижевног језика; они науче лако све дефиниције граматичке, знају све обрасце, све примере, све изузетке, све пес.ме учене на па.мет, — али то све понављају неодређени.м књижевним језиком, чувајући најчешће свој акценат: они добијају оцену марљивости пре него што стварно развију осећање књижевног језика. Затн.м, има других који су „тешки" на учењу, који не схватају лако, али који посао примају као посао: понављају ствари, у себи или гласно, све донде док облици и парадигме не прорежу свест н не начине себи места; несумњиво је да ће код доброг наставника, другим мегодом, онп постићи тај успех са мање напора, али и овако они показују резултат формалног знања онога што се тражи програмом: они добијају одличне оцене. Напротив, и.ма бистрих и вредних ђака, ђака из породица у којима се негује чисти тип књнжевног језика, али који су изнад метода учења на памет, који немају интересовања за оно што и.м 'изгледа необјашњено н необразложено, који имају осећање језика којим говоре правилно. чије су реченице смишљене, алм који добијају недовољне оцене с гога што не знају дефиниције. Не треба се заваравати. Ако се поред граматике и предаје другим методима, ако се препричава, диктира, п тако даље, то све обично остаје недовољно, сиоредно, и поред свега резултат је недоиољан, чак слаб. Наставници се обично задовољавају одговорима према питању, ие тражећи да те одговоре ученици формирају у потпуним реченицама, и не замерајући скоро никада за непренизна зиачења или за речи употребљене са погрешним значењем. Вредност ма кога посла мерп се резултатима; тако исто и вредност наставе српског језика мери се успехом. Природно је сматрати да из нижих разреда средње школе ученици треба да изађу писмени, знајући правилно говорити. У ствари, из ги.мназија, и од редовних ђака.