Просветни гласник

260

тај богодани перивој путовао за турског бестијалног тлачења наше раје, па ме и сад због тога, а највише због предања, и после ускрснуте слободе, нека језа прожима кад мислим на тај пут. Нарочито ме је туга обузимала кад сунце залази иза голих, као скелет планина, што ме је такође на смрт подсећало, а кудгод се погледа, види се како се бедни Србин жури у своју уџерицу да не омркне напољу. Али, срећом, све се на добро окренуло, и мој пут сад по Косову друкчије би ми осећање измамио... Заштиту очекује и Рапсша, КатопсНа, босански каћунак (Огсћј« ђозтаса), босански шафран (Сгосиз УПтае) и т. д. Ваља поћи примером Швајцарске, па и других алписких земаља, где се оштро забрањује чупање планике с кореном, као и чупање других „симбола највиших гора", јер само су се у непроходним гудурама и стрменима и могле одржати биљне реткости; али кад их људска сујета, иекад и шпекулација, и тамо нађе, лако им се може сасвим да угаси врста. Једна гиџа у Ботуњи, крушевачке жупе, ио предању народном, пореклом је још од Кнеза Лазара, што је сасвим вероватно судећи по њеној дебљини. Друга је знаменита винова лоза у Голупцу. Посађена је у неку римску прегорелу ђубревиту клоаку, па је на прелазу у друго двориште положена и усправљена; тако исто и у трећем дворишту. На њој у сва три дворишта укупно покаткад роди до 900 и више килограма грожђа, а толики род могу да донесу само поједине калифорниске лозе и никоје више. Ретко се виђа и онако стасита лоза као она што опасује српску цркву у Земуну. Сасвим беле дрењине роде само у Николичеву, а беле са жилицама црвеним у Ласову, округу тимочком. У Пећи и најближој околини расту чувене бузлије. Ове јабуке, које су окренуте југо-истоку, прозиру се као да су од смрзнуте воде, а код особито једрих чак се семенке назиру. Оне пак које су окренуте на воћци ка северу и западу изгледају сасвим обично. Због ове ретке особине за турског времена ношене су редовно султану на пешкеш. Међутим сад се и на њима, као и на дивним тетовкама, с оне стране Шаре, улегла крвна ваш и прети да их сасвим затре. Као шуму ваља чувати око Београда, због здравља и проводње, Топчидер и Авалу, али сву ову садашњу 1 престарелу гору треба поступно исећи, па младу рационално засађивати, тако да се једва може спазити да се дрвеће проређује и да се новим, младим, замењује. Достојне су пажње и шуме на Сикирици код Андрејевице с моликом, као и на неколико места с муником. То су два ређа четинара, од којих се теше подесна грађа за дуге, особито за џбанове (буџаке). Око дивног манастира Дечана сам је кестењак, права густа шума, која се незнано докле продужава по дивљем Арпаутлуку, ГТо околиим