Просветни гласник

Настава Срлског језика

273

језику, а то је могућно једино на историјској основи. Јер, ја сам мишљења да историску граматику не треба издвајати као засебан предмет осмог разреда. Томе има разлога: предавање историје језика, као и предавање опште историје, треба да иде паралелно, у колико је то могуће, са учењем књижевности. У исто време, учење фонетике и лингвнстичких принципа треба везати са учењем других живих језика. Тако, у петоме разреду могла би се учити фонетика, теориски и историски, с обзиром на практичан изговор других језика, са основом у развоју гласова нашег језика и старословенског језика. У шестом разреду би се учио старословенски упоредо са руским језиком, и са историјом облика нашег је.зика; то све пак помагало би историји књижевности, а према програму Г. Г. П. Стефановића и С. Матића. У седмом разреду имала би се учити синтакса, али не она рђава копија латинске синтаксе, она која „загорчава живот" нашим ученицима IV разреда и која ништа не доприноси формирању језичког осећања, већ једна нова, синтакса нашег живог књижевног језика. У осмом разреду, пак, треба прећи прииципе књижевног језика и смисла, а то би опет одговарало програму књижевности за VIII разред. Између ова два течаја разлика би била у томе што би у првом био употребљен комбиновани метод, једино добар у опште за наставу језика, са разгрворима, пренричавањем, диктатима, краћим писменим вежбањима, и нарочито са развијањем осећања језика, са објашњавањем нианси у речничком значењу и са навикавањем на анализу мисли и на изражавање у пуним реченицама, — док би у другом течају историја језика имала бити примењивана на читане текстове, при чему би се имао васпитавати стил, начин излагања мисли и развијања идеја, и стварати осећање и разумевање књижевног језика као најмоћнијег фактора при ширењу културе. Дијалектологија би била представљена у излагању историске перспективе нашег језика, у колико је то потребно за разумевање појединих епоха књижевног језика и за формирање данашњег књижевног језика. С обзиром на ове погледе, лако је знати шта би се имало рећи о уџбеницима који се употребљују данас. Штива нису груписана; читанке треба за почетие разреде учинити практичнијим, ма да се много доброга мора рећи о читанкама Г. Г. Јовановића и Ивковића. За вшне разреде треба створити брижљиво склопљене антологије књиЖевности. а на којима би се илустровао и развитак језика. Што се тиче предавања граматике, треба бити начисто да ситне реформе не значе ништа; свака граматика писана од стручњака, као дескриптивна граматика, мора бити добра, ако полази од нашег живог осећања језика, — али је главно питање о времену када ће се она дати и, још важније, метод на који ће ее њени закони урезати у ученикову свест. Историска граматика, пак, нма да буде јасно и сумарно, синтетичко излагање (уџбеник неоппрогветпп глариик , II кљ., б. св., 1921. 18