Просветни гласник

360

Просветни Гласмик

Вунтова. Вунт је ту приказан у једну руку као главни оснивач модерне знанствене психологије, а у другу као филозоф најшире синтезе свију знаности, као ,Аристотел нашега доба' Филозофска библиотека нам је веома потребна, јер у филозофији као да смо највише заостали, када овај део наше научне књижевности поредимо с осталим деловима њезиним; а да ће се и заинтересованост за њу и у ширих кругова подстаћи монографијама од актуалног и ширег културног значења, у то смо вазда вољни веровати. Ова библиотека нам је дакле потребна, и задатак јој је добро постављен. Исто је тако погодна (као што је и пригодна) студија о Вунту, као уводна свеска, јер се ту одмах упознајемо с писцем који је својџм радом .обухватио целину филозофијину, а с тим уједно и с основним проблемима филозофскога истраживања. Вунт је (рођен 16 августа 1832 у свештеничкој кући у Баденској), као свршени медицинар, постао приватни доценат за физиологију на хајделбершком университету. Из тога доба потичу његова медицинска физика и уџбеник за физиологију, затим, пошто је тадашња физиологија све то више почела обраћати пажњу и на телесне појаве као „носиоце" душевних, и „Предавања о људској и животињској души" (1863). Филозофско првенче му је, као што сам вели, 1866 објављена расправа „Физички аксиоми и њихов однос ка каузалном принципу". У тој расправи се очито показала велика заинтересованост једнога природњака за филозофске проблеме, коју су, у осталом, већ и „Предавања" одавала. Нашавши се на том путу, млади физиолог иде и даље њим и пише једну теорију сазнања и једну метафизику. Али је карактеристично за научни дух и за схватање методскога рада његова, што Вунт те радове не објављује, уверен да се ти филозофски проблеми могу решити истом после исцрпнога и удубљенога изучавања специјалних наука. „Филозофија, као што ја мислим, не треба да носи зубљу сазнања испред осталих наука, него она треба њом да нам светли иза ових, да не би својом сенком одузела светлост од њих, и да не би и сама залутала на бездане странпутице." Ово сазнање, које је у то доба већ у њему кристаловано, одредило је животни пут Вунтов, и радом у том правцу испуњено је животно дело његово. 1874 јављају се први пут његове „Основе физиолошке психологије", и исте године га видимо као редовна професора филозофије на циришком университету, на катедри Ф. А. Ланге-а, који нам је оставио чувени израз о сувременој психологији као „психологији без душе". 1875 се одазива позиву из Лајпцига, где 1879 заснива први Институт за експерименталну психологију, где и завршава своју академску каријеру и свој живот. Г. Дворниковић оставља податке о животу, библиографију Вунтоких дела и литературу о њему за каснији „Допуњак", а у овој књижици