Просветни гласник

Оцене и Прикази

361

иде само за тим „да даде суштину Вунтова психолошког и филозофског значења". Када узмемо у обзир малени обим ове књиге и ограничавања која су се с тим морала наметати писцу, можемо рећи да је писац потпуно постигао свој задатак. Али, и то морамо одмах рећи, он га није постигао на штету прегледности и јасноће, него нас уводи у једно велико животно дело лако а поуздано, и оставља нам, ако не и потпуну, али веома изразиту слику о њему. Писцу је у првом реду стало до једнога реферата, али он га и критички пропраћа, и нарочито указује на то да је Вунтова психологија (и то не само психологија) еволуционистичка, ,.и то више него што се то игдје досада истицало". У вези с тим, писац воли да указује на аналогије између Спенсера и Вунта, и на једном месту вели да би се „усудио устврдити, да је било и директних утјецаја енглескога биолошког и физиолошког еволуционизма". Ако треба нешто пошто-пото приметити или замерити (јер у томе је обично „критика" у нас), могао бих поменути како ми се чини да прва реченица неће бити довољно јасна за многе читаоце, а такође ни оно место где се говори о простору и о времену (стр. 21.). Јаснији бн били наводи из Вунта: „У стварности (писац би рекао: у збиљности) време је исто тако непосредно с објективном опажајном (писац би рекао: замједбеном) садржином спојени саставни део као и простор" („Систем филозофије"). Или: „Време и простор су најконстантнија опажајна садржина, јер они, чим апстрахујемо нарочити квалитет појединих опажаја, увек остају као последњи остатак. Они нису ни самостални опажаји, нити пре свега опажања у нама находећи се облици опажања [Апзсћаип§зк>гтеп — по Канту], него су само константне емпиријске особине, које припадају свим нашим опажајима, и на којим се с тога и закони нашега мишљења могу најнепосредније приказати" („Логика"). Осим тога је може бити потребно било истаћи и Вунтову зависност од Хегела (нарочито у „хетерогонији сврха"). На послетку, још једна примедба — читаоцима нашим. Српски читаоци пате још непрестано у великој мери од предрасуде према латинским словима (као и хрватски од оне према ћириловским), и биће их доста који се неће латити ове књижице само стога што није штампана ћириловицом. Истина, многи веле да их не одбија само латиница од хрватских научних дела, него и сасвим друга терминологија, у којој не могу да се нађу. Заиста се мора признати да нам се научна дела у називима јако разликују, док се у белетристичним опажа све то јаче изједначење. И наш писац вели: предоџба, замједба, сувислост, где бисмо ми рекли: представа, опажај, веза; за осећање или чуство вели нанеким местима „осјећај", што је у нас само сенсација, ЕтрНпсЈипд (разуме се у науци, не и у обичном говору и у лепој књижевности). То су тешкоће енакојако већином само за оне који их радо обилазе, или који траже