Просветни гласник

Стојан Новаковић

419

богату књижевност српску средњега века" ( Сриска Зора 1878, стр. 48). У тој школи носилац метода учитељевих, најсјајнији, највреднији и најближи учитељу, био је Новаковић. Али и поред тога што је Новаковић у овом правцу ишао за својим учитељем, код њега се све више јављао књижевни интерес, и он је све енергичније радио на историји књижевности наше, одвајајући се тако од учитеља, код којега је увек био најјачи, у свима пословима, језички интерес. Али и у правцу језичких студија Новаковић је чувао своју самосталност. Те две црте, брзо примање, необично лако асимиловање туђих података и резултата, и тако исто брзо ослобођавање од туђих утицаја, карактеристична је црта Новаковићеве природе. Он је изашао лз Даничићеве школе, али се доцније развијао самостално. Када је Даничић својом Исшоријом облика, Основама и Коријенима („Народне Новине" за 1874 год., Агсћ. 1иг з1ау. РћП. 111, 155-8). навукао на се оштру критику Јагићеву и Брикнерову онога дела тих књига који више није одговарао науци тога времена, и Новаковић је покушао да докаже Даничићу, начином пуним такта и штеђења осетљивости Даничићеве, да и из великога речника треба избацити делове у које се уноси тај застарели материјал. Даничић га није иослушао и продужио је онако како је отпочео. Својом оданошћу науци и прожетошћу научним интересима, Даничић је стално утицао на Новаковића. Не вели Новаковић узалуд да је Даничић био стално својим ученицима углед који се као каква варка у даљини у онолико „напред измиче, у колико бисмо ми себи могли поласкати, да смо му се почели примицати" (ор. сИ. 50). Али он је тако исто повољно утицао на њих целокупним карактером свога рада. У Новаковићеву схватању Даничићева рада од особитог је значаја била мисија, како је Новаковић говорио, створена самим стицајем прилика, којом је Даничићу поверено „коначно образовање језика српског" (Годишњица VIII, 393). Новаковић је ту мисију Даничићеву и познао по делима његовим и осетио непосредно за време Даничићева рада у Београду од 1857—1865 год. Он је признавао велике заслуге и Вуку Караџићу у том правцу, али је сматрао да је посао око књижевног језика завршен тек Даничићем. Утицајем на Бранка Радичевића и друге млађе књижевнике, сарадњом својом на „Подунавци" (београдској), на „Српским Новинама", док их је уређивао брат Даничићев, М. Поповић, затим на „Видов-дану", својим преводима историје Мајкова, Приповедака Муопвјева, а нарочито преводом Св. Писма — Даничић је у потпуности дао одређен тип нашем књижевном језику. У својим језичним делима Даничић му је дао правила, и Новаковић јадикује што се књижевници не сл^же у довољној мери његовом Синшаксом. Али и ту је Новаковић човек трезвене памети и творачких способности. Одајући пуно признање Даничићу за формирање правилнога