Просветни гласник

420

књижевног језика на основима народног језика, који је тако ненадмашно умео Вук Караџић да нам преда у својим делима, Новаковић је од свога поколења тражио да се пође даље. Нови нараштај је имао, према његову схватању, још већи задатак. Он је имао да утврди, у живот уведе и израђеним стилом обогати онај правилни језик којим је Даничић писао. За њега је стил и језик Даничићев и Вуков био само почетак нове епохе и новога развитка који је имао да настане. 0 „Граматичком образовању, вели Новаковић, могу се једанпут поставити закони; стилистичком пак и лексичком развијању даје снагу, правац и вечито гибање сам народни живот неиспитаним путовима свога кретања, чудним приливом и одливом веће или мање снаге своје" (Годишњица VIII, 465). И Новаковић је гледао у томе своју мисију. Он је тражио да се остави слобода народном језичком духу, животу, укусу и природним даровима. Он се сам ослободио од оне стеге коју су наметали нашем књижевном језику људи који су у Вуку Караџићу и Даничићу гледали и почетак и крај развитка нашег књижевног језика, и тражио је то ослобођење и за све друге књижевнике, обдарене естетичким осећањем и одгајене у духу народног језика. Када су неки, па међу њима и Даничић, тражили да се избаце словенске или црквенесловенске речи које су већ дубоко ушле у употребу, Новаковић је насупрот свих њих, са оном одважношћу која је била увек за њ карактеристична, констатовао ди се практиком „ударило по средини" и „да се морало тако учинити". Из овога се види да је Новаковић и у овом правцу, свесно и независно, корачао унапред. Као и у другим стварима, тако и у стварању књижевнога језика, он је тражио з'а своје поколење право које му је историским развитком додељено. Он је сам у овом правцу предњачио. Научна терминологија школске граматике, нови обрти и изрази за различне преливе у исказивању мисли, она гипкост коју наш књижевни језик тако моћно све више развија у делима савремених књижевника, све је то Новаковић подједнако неговао и утицао је тиме и на своје савременике и на поколења која су долазила. Он је тражио у исто време да се о свима тим нозитивним успесима води рачуна и у граматикама и речницима, да се у том правцу граматика „модернизује". Али, као што смо видели, његов глас тада нико није слушао. Па ипак, и поред тога што нисмо добили одмах нове граматике и новога речника, Новаковић је целим радом, необично обилатим и разноврсним, ушао у историју нашег савременог језика и стила. Исто онако као што се без Даничића не би могли разумети књижевниц» Новаковићева нараштаја, тако се без Новаковића не би могао разумети нараштај 90-тих година прошлога века. Новаковић је део живота нашег књижевног језика новије епохе, у којој су учествовали у сличном правцу и други његови савременици, само је Новаковић са више свесности и често већом снагом корачао унапред. Ако се може рећи да је