Просветни гласник

Стојан Новаковић

према данашњем схватању нашем, језик Вуков и Даничићев носио сувише описни, епски карактер, Новаковић му је у делима својим дао више пословни тип, и ако се не може рећи да се одвојио потпуно од својих непосредних претходника. У осталом, и сам се Новаковић, у току свога дугога рада, мењао, и последња дела његова друкчија су него прва. Али онај карактер слободе, замаха и гипкости којима се одликује новији стил савремених књижевника, већ пробија и код Новаковића, и ако му је састав реченица често гломазан и тежак. Ако се Новаковић није увек са подједнаком срећом њиме служио, цела његова појава одлучно је тражила да он завлада нашом савременом књижевношћу као суверени господар. * Стојан Новаковић заузима нарочито место у нашој науци. И ако је имао талента за лингвистичке студије, он њима није посветио највећи део свога рада. Он је тражио широку примену својих знања и својих способности, како у другим правцима тако и у овом. Њега је у филолошко-лингвистичким пословима више интересовала пракса, школска граматака или развитак књижевног језика, него ли решавање научних проблема. То је долазило од његове љубави, с једне стране, према знању, фактима најразличније врсте, а с друге, према синтетичком мишљењу, које је налазило шире поље у примени граматичких закона и правила, него у утврђивању самих тих закона. Стојан Новаковић је тражио увек жив посао, улазио је и непосредно у књижевност својим делима, као што је ушао доцније дубоко и у политички живот. Оно постојанство у једном прслу, које је Даничић имао у толикој мери, није њега задобијало, и он се теши, у својим делима, да и најмања студија и најмањи прилог, ако дижу науку, имају своје вредности. Па ипак, Стојан Новаковић је био, и поред сталних прекида својих филолошко-лингвистичких студија, централна личност наше, и теориске и примењене лингвистичко-филолошке науке, у целом низу година. И ако су се и Јован Живановић, Јован Бошковић, Ж. Поповић и други бавили у извесној мери овим питањима, ипак је Новаковић боље него ико од њих представљао прелазну епоху наше науке од Даничићева времена до времена најновијег, бар у оној половини нашег народа којој је културни центар био у Београду. У питањима књижевног језика Новаковић је такође заузео став у којем се символистички огледају погледи читаве источне половине нашега народа. У почетку свога рада Новаковић је чешће нисао јужним говором у публикацијама које су излазиле у обема половинама нашега народа. Али је после дугог низа година и рада, констатујући снагу источног наречја, којој ништа није могло спречити пут, констатујући његову гипкост и живахност, ко]а није могла бити скривена ни од кога,