Просветни гласник

422

јавно рекао да се, и поред великог ауторитета Вука и Даничнћа, о јужном књижевном говору у источној половини не може говорити. Пуна равноправност за садашњост и остављање да будућност реши о преимућсту једног над другим — то је једино што се данас може рећи о нашим књижевним изговорима. „Што се тиче јужнога и источнога изговора, вели он, време ће показати, хоће ли се један моћи извити изнад другога, и хоће ли моћи који надвладати. Дотле пак, пошто то питање није и не треба да буде питање ауторитета, него треба и даље да остане, као што је и досад било, питање снаге и питање развитка — оставимо п даље неспречен, слободан ток природноме развитку, нека он покаже животне моћи и културне упливе који су се досад у двоструком правцу обележили" (Глас X, 70). И у питању самога образовања књижевног језика у источној половини, он је својим радом јасно обележио развитак који је одобравао. Он није био пуриста. И ако је морао тражити правилност књижевног језика и стила, и ако је био један од оних наших граматичара који је у време књижевне „реакције" после времена граматичкога чишћења и чистунства, тражио да се не само пази на чистоту језика, него да се створе средства да је могу широки кругови неговати, он је својим радом показивао да се наш језик мора из себе развити еволутивним путем. Дугогодишње учествовање његово у књижевности и науци нашој показивало му је јасно колико се далеко отишло у томе развитку, и колико он представља позитивни део нашег књижевног језика. Зато се Новаковић никако није могао сложити са Даничићем да тај развитак сме изостати из речника књижевног језика и да се он сме занемаривати. Находећи се сам између Вукове и Даничићеве епохе и савременог књижевног језика, и пишући језиком полуепским и полупословним, он је осећао јасно да је његов књижевни језик излазио из језика Вукова, а из његова језика, у извесном правцу, да је излазио савремени књижевни језик наш. Са богатим даром посматрање ових односа, он је јасно осећао сву неопходност онога што се врши и сву узалудност непризнавања онога што постоји, а о чему данашњи практичари и теоретичари нашег језика морају водити рачуна. Он је тражио да савремени књижевни језик постане тако исто важан део граматичких и лексикографских испитивања какав је постао и у културном животу нашег народа. Иначе противност у њиховој научној обради и стварноме значају у употреби постајала би све кобнија за будућу уједначеност књижевног развитка, и економију стваралачке снаге и богаћење нашег језика заједничким напорима. Као што се одавде види, Новаковић, и поред тога што није продужио да ради лингвистичко-научне послове у оном смислу како их је отпочео, остао је централна личност у схватању послова ове врсте код нас. По духу и таленту свом, далеко изнад послова које је вршио, по знању и видику, далеко изван уских путева једне струке, Новаковић је