Просветни гласник

526

Просветни Гласник

ничке струје уско, и доктринарно, и колико не одговара историским мињеницама, није нарочито тешко доказивати. Јер, кад би се тако посматрале уметничке сгрује у Историји Уметности, онда бисмо имали чудну чињеницу да су, у једноме моменту, сви уметници били романтичари и песимисти, док су, у једном другом, сви били реалисти и опти- , мисте. Кад би ствари тако стајале, онда ни сам проблем уметничкога стварања не би био нимало тежак. Јер, кад је реакција тако доследно увек иста и проста, уметничко стварање би било такво исто. Али, ствари тако не стоје. Збиља, у Историји Књижевности, као и у Историји Уметности, постоје извесне струје које су обележаване са речима: класицизам, романтизам, реализам, натурализам, и тако даље; и, уз то, говори се непрестано о класичном, романтичном, реалистичком и натуралистичком „погледу на свет". Те струје, дакле, постоје. Постоје чисто ритмичке осцилације од романтизма реализму, од субјективизма објективизму. То су струје које постоје и у науци. Познато је да је после једног јаког метафизичког „погледа на свет" који је свој крајњи домет нашао у Канту — да говоримо само из области филозофије новијега времена — дошао један позитивистички „поглед на свет" инаугурисан још Дарвином и Спенсером. То исто имамо и у политичком животу. После јаких либералних доктрина долазе консервативне доктрине на владу, и тај ритмицитет најлепше се да видети у енглеском социјалном и политичком животу. Кад се кроз музеје прође из века у век, тај ритмицитет се лако да видети и у пластици и сликарству. Тај ритмицитет је, у опште, један од универсалних закона целокупне историје културе и цивилизације. Закон тај који ми видимо у уметности и књижевности, то је одјек тог великог закона ритмицитета. Њега, наравно, није лако одредити. Могло би се рећи да је то ритмицитет субјективизма и објективизма. После једне уметничке струје која је сва удубљивање у субјект, у наш субјективни свет, природно је да ће доћи реакција и донети једно удубљивање у објект и објективни свет; наравно, између тих оштрих и главних прелаза, има читав низ прелива где се та два гледишта, на овај или онај начин, са преимућством овог или оног елеменга, премећу, укрштају, или прожимају. У главном, ми имамо две доминантне струје; једна је субјективистичка, друга је објективистичка. То су две доминантне струје које се непрестано наизмењују у историји књижевности и уметности. При тој наизменичности не греба заборавити још један моменат. Тај ритмицитет субјективизам-објективизам своју примену налази и у самој човечјој природи. Ми се нисмо навикли да вечито будемо под владом једнога гледишта, и да све појаве у животу гледамо преко њега. Ма како велики био иницијатор једнога гледишта, ма како он створио једну моћну струју, — реакција је неминовна. Навикавши се на једно гледиште, у нама се јавља потреба да га мењамо. Незадовољство с тим гледиштем, и жеља да се иде у