Просветни гласник

један „Психолошки" Естетички Систем

525

1^ејр21§, 1905, 8. 94) по Вазариу 1401 године позову се на утакмицу сви флорентински уметници да израде скице за рељефе у бронзи за баптизериум. Предмет је био жртва Аврамова. Два рада која су била најбоља остала су и данас у флорентинском Народном Музеју. То су Брунелесков и Гибертиев пројекат. И ако је у конкурсу била одређена и ситуација, и број фигура, и мотив радње, па чак и ограничење саме површине, — та два рада представљају највећи контраст који се да замислити. Значи, свако је другачије реаговао на идеју која му је била дана. Цео онај комплекс који се једном речи зове личност, утиче на овакво или онакво схватање, на овај или онај „поглед на свет". Рашчлањавати и анализирати личност не води нас ничему. Јер, сви ти делови немају никакве вредности за закључке о уметничком стварању. Инспирација је јединствена и целовита, и она ствара уметничко дело својом целином. Она се, тако исто, и не обнавља. Из тих разлога, ни уметничко дело се не обнавља. Треба све свести на личност као комплекс најразноврснијих физиолошких, психолошких, социјалних и других елемената, а уметничко стварање на реакцију те личности. Према томе, треба схватати као целину и личност, и инспирацију, и уметничко дело. Анализа, као што смо видели, не води ничему. Она вреди само у толико што доказује да свако уметничко дело показује другачији однос саставних елемената и да, на тај начин, она значи само дескрипцију, која се, као ни уметничко дело, никада не понавља. Кад се пак анализе не понављају, оне не воде никаквом закључку. Кад је, као реакција, данас нешто бело, сутра црно а прекосутра сиво, анализа ми ништа не помаже да нађем тачан узрок, јер се не понавља. Свака инспирација (интуиција, уметничко стварање) у свакоме моменту представља индивидуалну целину која се не обнавља. Из тих разлога, и уметничко дело је целина која се не обнавља. Личност, у моментима, реагира инспирацијом, и даје уметничко дело. И личност, и моменат, и реакција (било да је дошла сама, или због надражаја), и уметничко дело, засебна су целина која се, сваком приликом, другачије конституише. Наравно, да још једанпут поновимо и тиме завршимо, кад се каже личност, ту треба схватити проблем личности у свој опширности: физис, пенхис, раса, наследство, култура, склоности, породица... Толикоо Мојмановом дуализму личности и особеног дара у уметничком стварању. И друга поставка Мојманова, поставка о односу уметника према стварности, нуди нам тему за разговор. Из односа уметника према стварности, Мојман објашњава уметничке правце. Ако уметник бега од живота — то је романтизам; ако га воли — то је реализам. Први траже своје предмете у прошлости и свету фантазије, — и то је романтична и песимистичка уметност која одриче садашњицу; други траже предмете у садашњости, у суровој борби за живот — и то је реалистичка и оптимистичка уметност. Колико је овако једно гледиште на умет-