Просветни гласник

Један „Психолошки" Естетички Систем

неко непознато нааред, чини да мењамо гледишта да би се, у току времена, поново враћали на та иста. На тај начин се дешава тај закон ритмицитета од субјективизма објективизму, и обратно; наравно, са свима својим подврстама. Ако ова проматрања применимо на историју књижевности, добићемо, на место крајњих и контрасних гледишта субјективизам - објективизам, романтизам и натурализам. Романтичарско гледиште било би субјективистичко, натуралистичко гледиште објективистичко. Романтизам је концентрисање свег субјективног и објективног света на субјективни свет, док је натурализам концентрисање на објективни свет. Први би хтели да даду свет онакав какав нам се он приказује у субјекту, док би други хтели да даду свет онакав какав је. Између та два гледишта, налазе се преливи који се зову реализам, симболизам, стари класицизам, и тако даље. Романтичарско гледиште у књижевности, то је Софокле, то је Данте, то је Виктор Иго; реалистичко гледиште, то је Аристофан, донекле Шекспир, Сервантес, Рабле, Зола. То су два гледишта око којих књижевност ритмички осцилира од својих почетака до данас. Са својим подврстама, као и у свем осталом уметничком, научном, социјалном, па чак и моралном животу, цела књижевност се вечито шета од једнога другоме. Наравно, целоме томе моменту не треба давати квалитете песимизма и оптимизма. Јер, нити је романтична књижевност, и тај „поглед на свет", искључиво песими стичка, нити је реалистичка књижевност искључиво оптимистичка, као што то Мојман каже. И у једној и у другој струји, има једних и других момената. Тако доктринарно и формулистички, не могу се мерити велике књижевне струје у којима, као што је то обично случај, могу владати сви моменти те врсте. И ако романтичар, за Виктора Ига не може се рећи да је песимиста и, обратно, и ако натуралиста, за Золу се не може ре"ћи да је био оптимиста. То су моменти који су условљени сасвим другим узроцима несвеснога рода, или физиолошког, или социјалног, или моралног, и овде није место да и њих испитујемо. Главно нам је било доказати да су романтичарски и реалистички „погледи на свет" погледи који одговарају људској природи, и да је тај закон осцилације од једнога гледишта другоме закон који је општи свима манифестацијама наше психе. Проблем који је у непосредној вези са проблемом уметничкога стварања, то је проблем естетичког допадања (задовољства, уживања) и суђења. Елементарне основе естетичкога допадања у пуној су аналогији са елементарним мотивима уметничкога стварања; јер, биће естетичкога допадања лежи у саосећању онога што је уметник створио. Према томе, Мојман чини врло добро кад, после анализе уметничкога стварања, даје анализу естетичкога допадања и суђења. Тај део Мојманове Естетике је најбољи и најинформативнији, и стога ћемо га изло-